Crtice iz života, Kanada

Kuće na vodi

Audio zapis teksta:

  

Imala sam priliku da na obalama reka svog rodnog grada vidim brojne lepo uređene objekte na vodi – restorane, diskoteke, kafiće, vikend-konake – ali su me ta nova gradska naselja osvojila na prvi pogled. Otkrila sam ih nekoliko mesecima nakon dolaska u Viktoriju i svako malo izmišljala sam razloge da se prošetam pored okeana ne bih li ih ponovo promotrila.

wharf1

(foto: Nataša)

Ne postoje tu dve iste kuće, barem ih ja do sada nisam primetila. Iako su nanizale jedna tik do druge, svaka ima poseban dizajn i odiše drugačijom energijom. Ima ih koje su malene, sa terasama zaklonjenim od sveta i okrenutim prema moru; druge su moderne, žarkih boja, s prostranim balkonima na vrhu kuće i prozorima punim cveća. Neke bi se vrlo lako mogle uklopiti na kopnu, jer nemaju ona prepoznatljiva obeležja primorskog ambijenta. 

wharf_a

(foto: Nataša)

Ovakva naselja danas nisu nikakva retkost, niti karakteristika samo ovog dela sveta. U poslednjim decenijama, u mnogim svetskim gradovima – Amsterdamu, Londonu, Hamburgu, Oregonu, Sijetlu, Vankuveru, Hongkongu, Welingtonu…- kuće na vodi niču kao pečurke posle kiše. U nekima zemljama ljudi ih kupuju zato što su priuštive, u drugima tako nalaze rešenje za ostanak u inače prenaseljenim gradovima, u trećima kupci su prvenstveno privučeni stilom života.

Zanimajući se o svemu otkrila sam jednu njihovu karakteristiku koja se meni naročito dopada. Ljudi se ugrubo mogu podeliti na one koji vole kuće, jer su u njima odrasli, i one koji su, poput mene, potekli iz stanova i za njih vezani. Ovi prvi često podvlače da je kuća jedini prostor u kojem čovek može da sačuva privatnost. Važno im je to što su slobodni da sprovedu red koji sami sebi odrede, a pritom su i posebno vezani za svoja dvorišta. U njima, kažu, pronalaze odušak i tišinu koja im je preko potrebna. Mi, pak, koji smo odrasli u zgradama ne doživljavamo kao izazov to što prostor delimo sa drugima. Naviknuti smo na svakodnevnu interakciju sa ljudima, na prisustvo glasova, pa i buke, na koje često i ne reagujemo, i još mnogi verujemo da je pridržavanje kućnom redu koji važi za sve jedini istinski garant mira.

Kuće na vodi su gledano iz te perspektive za mene novina, jer na zanimljiv način spajaju pomenute različite svetove. Poput kuća na kopnu, one stoje same za sebe. Opasane su vodom sa triju strana i zbog toga jasnije izdvojene od drugih. Ali baš ta velika voda, u isto vreme stvara utisak da one svoja prostrana dvorišta dele sa svima. U nekim naseljima postavljene su kapije koje onemogućavaju znatiželjne prolaznike da se približe kućama. No, uprkos toj nepristupačnosti, zbog uistinu nepredvidivih prilika, i prirodnih i onih ljudskih, njihovi se stanari oslanjaju na svoje komšije više i češće nego oni koji žive u zgradama. I najzad, unutar kuća ljudi imaju svoj red, ali čim prekorače kućni prag, moraju da poštuju jasno propisana opšta pravila.  

Poželela sam u jednom trenutku da iz prve ruke saznam kako izgleda život u ovim naseljima, pa sam se osmelila da dostavim pismo stanarki na ovdašnjem, poznatom Ribarskom pristaništu. Slučajno se, međutim, desilo i to da sam baš tih dana nenadano nabasala na ženu, koja mi je dala uvid u to kako je izgledalo odrastati u kući na vodi četrdesetih godina 20. veka.

Gospođu Mirtl Sibert upoznala sam jedne večeri u lokalnoj kafeteriji. Došla sam na susret neafirmisanim kanadskih autora i u pauzi između zakazanih izlaganja na stolu organizatora pronašla njene biografske knjige. Privukla me je naslovna strana jedne od njih.

Beyond the Floathouse

Gđa Mirtl je rođena u Vankuveru 1938. godine. Prvih nekoliko dana života provela je sa majkom na kopnu da bi se potom parobrodom uputila kući. Ona se tada nalazila u Luci Nevil, jednom izolovanom i vodom okruženom delu Britanske Kolumbije. U zalivu je živelo raštrkano nekoliko porodica, između ostalih i članovi njene uže – deka i baka, stric, otac i majka. Najznačajnija tačka Nevila bilo je imanje porodice Hansen, na kojem se nalazila mala prodavnica i poštanski ured. Kako je nadomak bio i dok na koji je pristajao brod, donoseći ljudima poštu i potrepštine, kuća je postala mesto okupljanja lokalnog stanovništa.

Na samom kraju 19. veka Mirtlin deka je emigrirao iz Norveške najpre u Ameriku, da bi se ubrzo nastanio u Kanadi. Tu je proveo svoj vek radeći kao drvoseča. Živeo je u kući na vodi i selio se od mesta do mesta, svaki put kada bi država odobrila nove seče šuma. Sve lokacije nalazile su se na zabačenim odredištima do kojih se nije moglo stići kopnenim putem. Zbog toga je za slučaj nužde morao da ima čamac pri ruci. Vezu sa svetom održavao je slušajući radio na baterije, čitajući po nekoliko nedelja stare novine i pišući pisma.

Beyond the Floathouse - Pic

(kuća Mirtlinog deke, 1907/08., uzeta iz gore pomenute knjige) 

Iako je rođena 40 godina kasnije, gđa Mirtl je rano detinjstvo provela na sličan način. Kuća njenih roditelja bila je odignuta na dva vezana balvana i potom cela postavljena na drveni splav. Splav je bio privučen na široku, ravnu plažu i kablom pričvršćen za drvo. Za lokaciju kuće bilo je najvažnije da se nalazi u blizini izvora pitke vode.

Nisam bila puno iznenađena oskudicom ovog domaćinstva, jer su slične prilike bile deo i onovremenog života na kopnu. Mala drvena kuća s krovištem od ter-papira ili dasaka, bez adekvatne izolacije, struje, kupatila i kanalizacije. Za kuvanje se koristio šporet na drva, veš se prao ručno, odeća se nije kupovina nego su je žene šile ili prepravljale. Živelo se bez posebnih prohteva, a svaka obaveza ili aktivnost- poseta prijateljima, odlazak kod zubara, lekara ili na porođaj – planirala se mesecima unapred.

Našla sam, međutim, u knjizi podatke koji ukazuju isključivo na izazove života na vodi. Jedan od najvećih je svakako bila hrana. Ova domaćinstva ne samo da nisu imala frižidere, nego ni ono mnogo potrebnije, zemlju. To ih je onemogućilo da drže životinje – poput kokoške, koze ili krave, ali i da zasade voće i povrće. Nedeljama unapred naručivali su konzervisanu hranu, koja je stizala u pošiljkama sa kopna.

Na Mirtlino rano iskustvo života naročito je uticala izolacija od ostatka sveta. U Port Nevilu nisu imali komšije oko sebe i jedina kuća u koju je zalazila bila je bakina i dekina. Detinjstvo je provela uz mlađu sestru, ali bez prijatelja, jer je prvo dete živelo udaljeno dvadeset minuta vožnje čamcem. Tek sa preseljenjem na kopno 1947. godine prekinula je dopisnu nastavu, u kojoj joj je majka bila učiteljica a kuhinja učionica, i pošla u školu sa svom drugom decom. Dobila je tada prostor da se slobodno kreće, mogućnost da nauči da vozi bicikl i priliku da se igra sa vršnjacima. 

Sledeći put kada sam otišla na Ribarsko pristanište gledala sam ga drugim očima. Na pitanje poznanika šta je to što mi se tu najviše sviđa, rekla sam da je to pre svega činjenica da su ove kuće danas deo grada. Nalaze se u neposrednoj okolini stambenih zgrada, hotela i restorana, crkve i biblioteke. Potrebno je 15tak minuta hoda do zgrade Parlamenta; kolima se do njih može stići iz raznih pravaca, a u toplim mesecima i vodenim putem, u ugodnim taksi-brodićima.

wharf6

  IMG_0742

(foto: Nataša)

Ovde kuće na vodi danas imaju sve pogodnosti modernog života: struju i internet, grejanje, komunalnu vodu, gradsku kanalizaciju. Uz to i dokovi za koje su vezane, zbog širine i specifičnog izgleda podsećaju na ulice nekih starih gradova.  

wharf7

(foto: Nataša)

Ne poznajem stanare na Ribarskom pristaništu, ali sumnjam da bih pogrešila kada bih zaključila da su to ljudi koji imaju barem dve zajedničke osobine. Prva je potreba za neposrednim kontaktom sa prirodom, a druga njihova kreativnost. Milina je prošetati ispod prozora ovih kuća i uživati u maštovitoj dekoraciji eksterijera.    

Na kraju se nisam susrela sa stanarkom, onom kojoj sam uputila pismo. Razumela sam njenu potrebu da se nakon turističke sezone, koja dovodi na Pristanište nekad i pola miliona ljudi godišnje, povuče i odahne. Zahvalna sam joj, ipak, što mi je zauzvrat prosledila jedan video, koji me je, priznajem, uverio da je ovo naselje jedna mala i složna zajednica.

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s