I ‘leb i sol (srednjoškolska draga sličica)

Bila je subota, rano poslepodne. Sedela sam u sobi za radnim stolom. Imala sam šta da učim, ali mi se nije dalo. Razmišljala sam o prošloj večeri. Trebalo je da izađem sa prijateljicom u grad. Sve se iskomplikovalo.

Odvukla sam se do predsoblja, sela na tabure i okrenula broj.

Telefon je zvonio.

– Halo? – njen glas.

– Ej, ja sam – rekla sam. – Šta radiš?

– Buljim u knjigu – odgovorila je.

– Ti si je barem otvorila – uzvratila sam.

– Kao da nisam – nadovezala se ona.

– Šta si radila sinoć? – pitala sam je samo da skrenem s teme. Mogla sam ruku u vatru da stavim da je sedela ispred TV kao što sam ja.

– Izašla sam – trgla me je i ne čekajući da joj postavim pitanje nastavila.  – Bilo mi je sjajno – govorila je tonom u kojem je bilo osetne doze likovanja.  – Muvala su me ČETIRI DOBRA frajera! – usporila je izgovarajući i broj i pridev, i tako ih dodatno naglasila.

– Vau! – bila je moja reakcija.

– Skoro nisam imala tako uspešno veče! – zaključila je. 

E, ova rečenica ne liči na nju, pomislila sam i glasno se nasmejala.   

Moja sestra i njen dečko bili su jednog proleća u Sava Centru na koncertu Leb i sola. Ja nisam otišla iz nekog razloga. Verovatno se nešto, isto tako dobro, dešavalo na drugom mestu u gradu i ja sam izabrala da odem tamo. Veče posle koncerta sedeli smo u našoj sobi, na patosu. Njih dvoje su bili puni utisaka.

– Sala dupke puna. Vlatko k’o Vlatko – počeo je dečko izveštaj eliptičnim rečenicama.

Jasno je da on nije tip iz hiljadudevetstošezdesetineke. Taj bi me odmah uputio u sve pojedinosti Vlatkove virtuoznosti. Ovaj dečko je bio iz hiljadudevetstosedamdesetineke i pričao je drugačije priče.

– Nije prošlo ni dvadeset minuta kada su se začuli poznati tonovi. Mi smo skoro ustali –  sestra i on su se pogledali. – Ne može čovek da sedi na takvoj svirci?! – progovorila je sestra.

I tu smo skrenuli s teme i onako usput pričali da nam nije jasno zašto svi organizuju koncerte u Sava Centru.

– Zar oni ne znaju kakva je tu publika?! Jednom u životu treba da održiš koncert u Beogradu da bi znao da niko neće sedeti na mestu duže od pet pesama. Ne razumem čemu onda tapacirane i udobne stolice? Pa nije Leb i sol neka baletska predstava!? Evo, ja ne mogu ni da zamislim nekog da sedi na „Jovano, Jovanke” – vezla sam ja. Šta ću, usvojila sam jako rano taj običaj da pametujem.

– Ma, pusti to – vratio me je dečko na temu.  – Krenula je pesma „Uči me majko, karaj me.” Vlatko je bio u svom elementu – imitirao je kako onaj drži gitaru.  – U sali se atmosfera odjednom promenila, ali su se svi još držali na svojim mestima. I u tom trenutku istrčava neka klinka. Takva kao ti  – pokazao je na mene. Mislio je verovatno na moje godine ili stil odevanja. I nastavio:  – Ladno je dotrčala do bine. Tu ga je sestra prekinula i dodala da su je redari videli i da su pošli prema njoj, ali da je nisu sklonili. – Ej, mala je stala odmah ispred Vlatka – pojašnjavao mi je –  raširila je ruke i podigla ih je u vazduh. Imala je šake skupljene u pesnice. Glavu je pomerila u jednu stranu – učinio je i on isto – sve vreme su joj oči bile zatvorene.

I tad je ustao sa tepiha i kao da je na probi u teatru ponavljao je tu scenu nekoliko puta. Hvatao je zalet, pocupkivao preko stepenica, trčao do zamišljene bine šireći ruke. Ja sam se valjala od smeha. Sestra je sve potvrđivala klimajući glavom.

– Ukopala se i narednih petnaest minuta ostala je u tom položaju. Kakva lujka?! – krstio se.  – Ja sam samo u nju buljio.

Smeh od kojeg smo se svo troje davili, zaustavio je ulazak mame u sobu. Bilo je kasno, a mi po običaju preglasni.  – Šta se to ovde dešava? – mislila je da se svađamo. Kad je videla da plačemo od smeha, upozorila nas je i izašla. Čim je zatvorila vrata, dečko je, kao da nije ni bilo prekida, poentirao. – Ličila je na spomenik. Majke mi!

Razmišljala sam o njoj ostatak večeri. Odjednom mi je bilo krivo što nisam otišla na taj koncert. E, da sam znala?! Možda sam mogla da je upoznam?! Njena spontana reakcija bila bi mi dovoljan razlog da joj priđem. Ako ništa drugo, utešila sam se, živimo u istom gradu. 

Posle nekoliko nedelja čula sam se sa prijateljicom iz osnovne škole. Nekad smo se viđale svaki dan, a sad nit idemo u istu školu, niti imamo iste smene. Ona je upisala gimnaziju blizu svog stana, a ja sam otišla na drugi kraj grada. Našla sam dobro društvo u ljudima sa beogradskih brda, s Voždovca i iz centra. I njeno je, rekla mi je, bilo dobro. Htela je da ih upoznam, pa je organizovala sedeljku.

– Dolazim, zar si sumnjala?

Svi su bili s Novog Beograda i svi zanimljivi. Ili sam ja i tad volela da vidim šarolikost. Pile smo kafu, to je postajalo u društvu devojaka sve aktuelnije, i razgovarale. Posebno mi se svidela jedna devojka. Iako nismo izlazile na ista mesta, niti slušale istu muziku, imale smo isti senzibilitet i mnoga slična interesovanja.

Neko je u jednom trenutku pomenuo koncert Leb i sola ili je možda na radiju počela njihova pesma. Ja sam u sekundi izvukla iz sebe onu priču i dala se u pripovedanje. Svi su se u sobi smejali, baš kao i mi one večeri u stanu. Ta devojka je jedva dolazila do daha, tako da nisam odmah obratila pažnju na njenu ruku. Trebalo mi je nekoliko sekundi da shvatim šta hoće da mi kaže.

– Lažeš?! Ne verujem ti! – ostala sam u šoku. Ona je bila glavom i bradom onaj spomenik o kojem sam govorila.  – Kakva slučajnost!

Kako to obično ide, razmenile smo telefone, pa smo se čule jednom, pa drugi put. Onda smo se videle prvi put. Pa smo se onda čule treći put i drugi put videle. U međuvremenu smo prestale da brojimo. Imala sam uskoro utisak da je oduvek i u kost znam.

A da li je to istina, pitala sam se slušajući je kako priča o sinoćnjem izlasku. Zatekla me je. Da se razumemo, nije da ja tada nisam mogla da zamislim četiri dobra frajera. Ma kakvi! Mogla sam i pet, čak šest. Još manje mi je bilo teško da poverujem da su sva četvorica muvala baš nju. Meni je bila i lepa i inteligentna. KRE-A-TI-VNA, pre svega. Verovala bih i da je rekla da je muvao ceo klub.

Nešto drugo meni nije bilo jasno. Mi smo bile u onim nežnim godinama kada je, ako je, postojao onaj JEDAN. U njenoj priči jeste. Doduše, nisam bila u njenom životu kada su oni bili par, ali mi je nakon naših slučajnih susreta s njim – na sedeljci kod zajedničkih prijatelja, na ulici – bilo jasno koliko je tu još emocija. Sa obe strane. Iz aviona se videlo da bi bili dobar par. Umesto toga izbegavali su se i to nevešto, komunicirali su retko i s puno nervoze, oboje podjednako nesigurni i u sebe i u onog drugog. 

Kako je moguće, pitala sam se, da ona s uzbuđenjem pominje muvanje s tamo nekima? I da to još naziva uspešnom večeri. To nema logike.

Kad sam se ponovo priključila u telefonski razgovor, prijateljica je pričala o fizici.

– Ako nisi provalila, ja te ne slušam – presekla sam je. Počela je da se smeje, a ja sam nastavila u svom stilu. – Nemam pojma šta si govorila do malopre – lagala sam, jer nisam htela da slušam o fizici ni sekund više.  – Trenutno me je baš briga i da te mama izbaci iz kuće  – rekla je da joj je profesor pretio popravnim ispitom.  – U stvari, samo ti pričaj, a kad završiš, znaj da te ja čekam kod onih frajera.

Cerekala se neko vreme.

– Koji si ti lik? – rekla je došavši najzad do daha.

– Ko mi kaže?!

– Ne pričam ti ništa, jer sam bila ubeđana da si me provalila!

– Pa jesam – rekla sam kao kad kažem da sam razumela vic. A nisam.

Opet smo se nakratko nasmejale.

– Daj, reci – već sam postajala nestrpljiva.

– Izašla sam u klub, tu u mom kraju. Znaš kako je dobar?! – zauzela je istu pozu s početka razgovora.

Nikad nismo izlazile na lokalna mesta. Osim toga, njen komšiluk sam znala dovoljno da sam mogla da potvrdim da nema dobar noćni klub.

– Ej – promenila sam ton – nisam ti ja dobar frajer da me ovako zavlačiš!

Toliko me je ta priča zanimala da sam razmišljala čime ću da joj zapretim kako bih je čula. Kad nisam imala šta da joj prebacim, to je jedino što mi je preostalo.

– Šta me pitaš gde sam bila?! – promenila je i ona ton. – Gde da izađem? Sama?! Svi ste me ispalili – žalila se što je ostala kod kuće, i to u petak. – To vam neću lako zaboraviti!

Ućutkala me je. Kao da ja ne bih volela da sam mogla da izađem. Ne sećam se iz kog razloga nisam. Možda se nešto dešavalo u kući, a možda su opet bile pare u pitanju.

– Nisam nigde izašla – spustila je iznenada loptu – ostala sam u stanu.

Ništa mi nije bilo jasno.

– Stani malo.  Ti si, znači, sve ovo izmislila?! 

– Nisam.

– Ok – predala sam se – slušam te. 

– Ostala sam u svojoj sobi, ali to ne znači da sam bila sama. Provela sam se kao u najboljem klubu. Ma i bolje. To ti je tako kad si ovakva, NEOBIČNA – i tu smo opet prasnule u smeh.

Pridev neobična je jedan jedini oko kojeg smo se prepucavale. Uhvatile smo se slučajno te fore i nijedna nije htela da popusti. – Eto ti svi pridevi i na svim jezicima sveta, ali mi ne diraj taj! – obe smo bile spremne na uličnu borbu kako bi dokazale kojoj bolje stoji.

Išlo je to toliko daleko da me je jedne subote dočekala sa šeretskim osmehom na licu. – O čemu se radi? – pitala sam je čim sam zakoračila u njen stan. Pozvala me je da primetim novinu u njenoj sobi. Okretala sam se sleva nadesno. Sve je stajalo na svom mestu: ormar, radni sto s ogledalom, korpa, u sredini njen krevet, na drugoj strani na podu klasična gitara, gore police sa knjigama. Taman sam htela da kažem da nisam ništa primetila kada sam se zgranula. Pogled mi je ostao na ivici police. Celom dužinom jedne stajala je zalepljena odštampana poruka: oduvek sam bila neobična.

– Kako se usuđuješ? – hvatala sam se za glavu, a ona mi se još dodatno podsmevala ležerno otpuhujući dim od cigarete.

Na isti način terala me je i sad da uzmaknem.

– Nemaš stida! – jadikovala sam.  – Nek ti bude! Joj! Nek ti bude i ovaj put – batrgala sam se igrajući na kartu moralnog pobednika. 

Ne reagujući na moj pokušaj, bacila je pobedonosno svoju poslednju.

– Znači, ovakva, neobična ni u svojoj sobi ne može da ostane sama. Celu noć, SAMO ZA MENE, svirali su Bitlsi.