Orke

Sve se proteklih dana u mom životu vrtelo oko orki. Ili su to bili sasvim obični dani u kojima sam odjednom obraćala pažnju na sve u vezi sa njima. Moguće je, jer smo se po prvi put porodično otisnuli na izlet poznat pod nazivom „Upoznavanje s kitovima.”

Baka Jovana je za Božić poklonila mojoj kćeri knjigu „Poglavica orki” i tako me je navela da na listu planova za ovo leto upišem i tu ekskurziju. Odlagali smo je godinama pronalazeći sve bolje izgovore. Najpre smo radili prekovremeno, što je bio prioritet, pa smo bili trudni, onda nismo mogli sa bebom u takvu avanturu, zatim je porasla ali ne dovoljno da bi događaj zapamtila, sunce je bilo prejako u vreme kada se isplovljava itd itd. Iako to nekad ne želim da priznam, pozadina ovolikog odgađanja je i ona često neshvatljiva ljudska ležernost. O kitovima se ovde priča kao o tramvaju u mom rodnom gradu. Pred nosom su nam i čovek se lako ušuška u misao da je to nešto uobičajeno i da će nam doveka biti na raspolaganju.

Okrenula sam ploču kada sam tokom aprila počela da istražujem lokalne agencije ne bih li našla ponudu koja nam najviše odgovara.

U isto vreme suprug i ja smo pripremali dete za izlet. Čitali smo joj „Poglavicu orki,” legendu Prvih naroda, tj. jednu od njenih verzija koju je 2014. zabeležio i ilustrovao Roj Henri Vikers.     

….. Pre nekoliko hiljada godina četiri ribolovca su isplovila na pučinu. Trebalo je da donesu hranu za svoje selo. Umorni od veslanja bacili su nehajno kamen(tj. sidro)u vodu. Nisu se pomolili niti poželeli da taj kamen ne povredi stanovnike morskog sveta. Pokazali su time nepoštovanje. Sidro je udarilo u kuću poglavice orki i uznemirilo ga. Kada je uvideo da ljudi ne mare za svoj čin, razgnevio se i odlučio da se suoči sa njima ...

– Da li to znači da ne smem više da bacam kamenčiće u vodu? – pitala me je kćerka.

Uz sakupljanje školjki i pravljenje peščanih zamkova, to joj je omiljena letnja aktivnost.

– Možeš. Samo treba da uvek budeš pažljiva.

– I onda će orke da razgovaraju sa nama? – tražila je da naša priča liči na onu iz knjige.  

– Kad budemo išli na izlet, plivaće pored nas – rekla sam joj u nadi da će tako i biti.

Prvo što sam saznala u agenciji je da nema garancije da ćemo ih videti. Ekskurzije se organizuju od aprila do oktobra svake godine, jer je to vreme kada se njihova brojnost u regiji znatno povećava. Razlog je hrana koje ima u izobilju. Ni tada, međutim, niko ne može znati hoće li se orke pokazati na površini vode ili radije izabrati da odigraju žmurke.

– Kako znate gde treba da ih tražite? – nastavila sam da ispitujem devojku za pultom, jer me je zanimalo.

Sejliš more je velika vodena površina koju od Tihog okeana deli Ostrvo Vankuver. More je zapravo mreža morskih kanala koji se nalaze na teritorijama kanadske provincije Britanska Kolumbija i američke države Vašington. U njemu obitava nekoliko vrsta kitova: grbavi, sivi, minki kit i orke. One su članovi porodice delfina, ali ih svi zovemo kitovima. 

– Povezani smo sa lokalnim ribarima, ljudima sa okolnih ostrva, hidro-avionskim kompanijama. Obično unapred dobijemo dojavu da su primetili kitove na nekoj od lokacija.

– Odlično. A ako nemate informaciju? 

– Onda se posada oslanja na sopstveno iskustvo.

Lokalna agencija „Pet zvezda“ bavi se ovim poslom 35 godina. Svi članovi posade, i kapetan Trev i morski naturalisti Kristina i Kejt, imaju dugogodišnje iskustvo, znanje i ogromnu ljubav prema moru i morskom životu.  

Šta je, tu je, rekla sam sebi spremajući vaučer u torbu. Ionako  mi nismo turisti, koji su stigli s druge strane sveta samo zbog te atrakcije. Možemo uvek da odemo na novu turu.

Nekoliko dana pred polazak, iako je proleće bilo na izmaku, padala je kiša i duvalo je. Pitala sam se hoće li nam nemirno more i hladnoća pokvariti užitak.

A onda sam se dva dana pred put razvedrila. Na internetu, na naslovnoj strani lokalnih novina pisalo je: „Jedinstvena slika, četiri orke uplovile su u našu luku.” Pregledala sam video-zapise nekoliko puta.

(slika: Kevin Smith i „Maple Leaf Adventures”)

– Divota!

Sve i da ih ispratimo ispod kišobrana, zaključila sam, biće to vredno iskustvo i uspomena.

– Vidi ih! – pokazala sam kćerki slike i snimke čim se vratila iz vrtića. – Orke su došle da nam se jave. Verovatno ne mogu da dočekaju da dođemo – pričala sam joj priču.

Pri isplovljavanju koji dan kasnije Kristina mi je objasnila koliko takva atrakcija može biti opasna po životinje:

– Orke proizvode zvukove pomoću kojih komuniciraju, ali se tako i orijentišu. Brojnost drugih zvukova, a u gradskoj luci ima ih i previše, može da ih uznemiri i ugrozi. Mi smo bili srećni kad smo čuli da su pošle natrag prema otvorenom moru.

Vozili smo se dugo preko mora. U potragu za orkama bili smo uključeni svi na brodu. Tražili smo iznenadne mlazeve vode, nalik dimu, koje orke ispuštaju pri izdisaju. I jata ptica, koje se uvek nađu na mestima na kojima ima dobrih ribljih ostataka, tj. zalogaja. 

Nakon sat i kusur vremena, potraga je urodila plodom.    

(slika: Agencija „5 zvezda”)

Naš brod se na odredištu, poput ostalih, držao na popriličnoj udaljenosti od orki. Kasnije sam pročitala da u ovom delu sveta postoji propis koji kaže da je sto metara najbliže što se kitovima sme prići. Ako oni odluče da se približe, savetuje se isključivanje svih brodskih motora.

U Sejliš moru postoje dve vrste orki, domaće i tranzitne. Domaće se mogu prepoznati po nekim, meni još neuhvatljivim, fizičkim karakteristikama, ali i po tome što se kreću u većim grupama. Glasnije su od rođaka-putnika i imaju drugačije prehrambene navike. Vole da jedu losos. One druge, tranzitne orke plivaju u manjim grupama, tiše su i hrane se loveći veće morske životinje – vidre, morske lavove, foke i druge kitove. Zbog njih se sve orke nazivaju još i kitovi-ubice.  

Kao i svi sisari, i orke su vezane za majke. Sve dok ne stasaju do zrelosti, što postaju oko 15. godine života, ne odvajaju se od njih. Baš takav prizor dočekao nas je i na moru: mama i mladunče.

(slika: Agencija „5 zvezda”)

Promatrali smo ih tridesetak minuta, nakon čega je misija druženja sa orkama proglašena uspelom i završenom.

Proveli smo taj dan na brodu oko četiri sata. Svuda unaokolo vrvelo je od brodova, jedrilica i čamaca. Celim putem, i tamo i nazad, mimoilazili se sa njima, ali i prolazili pored brojnih, velikih i malih, ostrva. Kažu da ih u Sejliš moru ima 419. Neka, ona veća, naseljena su i izgledaju bajkovito. I kuće i dokovi podsetili su me na scene iz dobrih dečjih filmova. Poneka manja privatno su vlasništvo pojedinaca ili, pak, kuće za životinje: ptice, vidre, foke. Rekli su nam da na jednom živi vuk. I to sam. Preplivao je jedne godine sa Ostrva Vankuver i ostao.

(slika: Nataša)

Nauživala sam se gledajući to ogromno plavetno prostranstvo i slušajući Kejt i Kristinu, koje su nas zasipale svim tim zanimljivostima. 

I po dolasku na kopno nije me napuštao snažan utisak svega doživljenog. Ćutke sam se provlačila kroz luku punu sveta, pogledom okrznuvši krcate kafiće, raspakovane šarene tezge i taksi-brodiće, koji su isplovljavali jedan za drugim. Tek kada sam zasela u park, pustivši kćerku da se pentra na sprave, progovorila sam sa suprugom. I opet o staroj-novoj temi: kupovini brodića. Ovoga puta mogla sam jasnije da nas vidim kako se vozikamo unaokolo i pravimo piknike po uvalama.

_____________

Brzo je stigao ponedeljak i nova radna nedelja. Na spisku planova našlo se i jedno književno veče. Predstavljali su se lokalni, dečji pisci, a ja sam poželela da ih čujem uživo i kupim knjige za svog predškolca.

Otvorila sam pozivnicu da proverim još jednom kada druženje počinje. I počela da se smejem.

– Pitaj me šta mi je? – rekla sam suprugu koji je u tom trenutku prolazio pored stola.

Krenuo je prema kuhinji po voće, ali je zastao i pogledao me je. 

– Orke neće da me puste na miru – dodala sam – Sve knjige o kojima ću u sredu slušati, izdala je „Izdavačka kuća Orka.” Da li veruješ da sam ja to tek sada primetila?! 

Nisam mogla da se načudim toj slučajnosti. 

– Znaš šta, ne moram ja da imam barku da bih se sa orkama opet susrela. Ima načina da zaplivam u ledenom Pacifiku i to s njima. Napisaću priču.