Crtice iz života, Kanada

Be a tourist in your own hometown!

Zamislimo stranca – odjednom nam je pala na pamet ta ideja. – Zamislimo da je odlučio da dođe u naš grad – i tu bih ja sarkastično dodala da su ga jadnog sigurno prevarili, jer ne zna u šta se upušta. Moja drugarica iz detinjstva se na to samo nasmejala. Ona je uvek bila umerena.  – Zamislimo, još i to, da smo baš nas dve dobile priliku da mu budemo vodiči. Kuda bismo ga odvele?

Stavljale smo ideje na papir i na putu prema fakultetu ili u povratku kući raspravljale detaljno o svemu. Posle nekoliko dana kupile smo film, tad još nije bilo ili mi nismo znale da postoje mobilni telefoni i digitalni foto-aparati, obukle svakodnevnu studentsku odeću- farmerke i majicu, i krenule u akciju. Bilo je proleće 1997. godine i meni, s jedne strane nepomirljivoj sa stvarnošću u kojoj nam je svet bio izvan domašaja, a s druge zbog iste stvari potpuno utučenoj, činila se kao san mogućnost da nekom strancu budem vodič kroz svoj rodni grad.

Taj zamišljeni stranac bio je zapravo povod da se prošetamo poznatim ulicama i na svoj način zabavimo. Nije teško pretpostaviti na koja mesta smo otišle. Kalemegdan ima kutak za svakog. Meni je najdraži onaj na zapadnoj strani, sa kojeg se pruža pogled prema ušću.

CIMG6822

(slika: Branislav Strugar)

Zastale smo kod Gradske biblioteke, u Knez Mihailovoj, u čekaonici kod Konja, posetile gospodina Đuru u Skadarliji, a potom se i zadržale na platou koji gleda na Saveznu skupštinu. Pomno smo birale sva odredišta, iako je trebalo da sve izgleda slučajno i spontano. Taj zahtev, kao i sve uspešne i manje uspešne tehnike zavođenja tog zalutalog stranca, kojima smo se obilato koristile, začinile su tu epizodu nezaustavljivim smehom.

Izašle smo olako iz te priče da li zato što smo film brzo potrošile ili zbog toga što se približavao junski ispitni rok, ne sećam se tačno. Slike smo, pre toga, složile u album, projekat nazvale Beogradska razglednica i okrenule se svakodnevnim obavezama. Ja sam u nizu drugačijih dnevnih događaja i utisaka na tu lepu priču uskoro i zaboravila.

Trinaest godina kasnije stigla sam u Beograd na ekskurziju sa školom u kojoj sam tada radila. Nisam se javila nikom od prijatelja, jer sam ionako planirala da uskoro privatno dođem. Moji ukućani su znali da sam u gradu, ali su isto tako razumeli da je moj dolazak prvenstveno radan i da moram da se usredsredim na obaveze koje imaju nastavnici kad putuju sa decom.

Po mnogo čemu ta poseta je bila turistička. Odsela sam sa kolegama i đacima u hotelu i, ne tražeći izgovore, obilazila sve predviđene lokacije u gradu: parkove, trgove, muzeje, crkve, Botaničku baštu, Adu. Ponašala sam se, međutim, kao domaćin. Koristila sam svaki trenutak da mimo vodiča ispričam priče za koje sam verovala da bi mojim saputnicima bile interesantne.

Kako se to i u školi na času dešava, unosila sam slušaoce u jednu atmosferu, a oni su me svojim izjavama i reakcijama, i bez namere, uvlačili u drugu. Bilo je đaka koji su ostali zadivljeni uzbrdicama i nizbrdicama na kojima se prostire grad, drugi su s ushićenjem govorili o visini zgrada u centru, treći su primetili širinu ulica i podzemne prolaze. Neke devojke su očarale lale u uličnim žardinjerama i u cvećnjaku ispred Gradske skupštine, a druge to što mnoge knjižare rade do kasno u noć.

Ta sveža zapažanja, podstakla su me da u tih nekoliko dana prekinem svoj uobičajen dijalog sa rodnim gradom. On je, kao i mnogi dijalozi sa bližnjima, često komplikovan. Kad se ne viđamo svaki dan jedno prema drugom umemo da budemo pažljivi i tolerantni. Nažalost, blizina nas brzo podseti na nesuglasice, a emocije lako uvedu u diskusiju.

Živela sam u Kanadi dve godine kada sam, sasvim slučajno, saznala za manifestaciju koja nosi naziv: „Be a tourist in your own hometown!”

Kakva ideja! rekla sam suprugu.

Na internetu sam odmah prikupila sve potrebne informacije, stavila bebu u kolica i prošetala se do Turističkog centra da kupim ulaznice. One su te godine bile zamišljene kao pasoši. Znam da ta mala, plava knjižica mnogima ne predstavlja ništa, ali je meni, u tom trenutku, puno značila. Na pasoše i granične prelaze sam osetljivija nego većina ljudi koje poznajem. Mogućnost da sa jednim bez ikakvih problema mogu da pređem svaki željeni prag, vraćala mi je osećaj slobode i dostojanstva.

CIMG6659

(slika: Nataša)

U ponudi se našlo mnogo turističkih odredišta, možda i previše za samo četiri februarska dana, koliko je manifestacija trajala. Neke lokacije smo već ranije posetili: Butčart baštu, Baštu leptira, zgradu Parlamenta, svetionike, muzeje, čajanku u hotelu, ali su se na spisku našle i ponude o kojima do tada nismo razmišljali: iznamljivanje kajaka, odlazak na golf teren, zip line avantura, obilazak dela Pacifika koji je prirodno stanište kitova i razna druga.

Pasoš je koštao simboličnih deset dolara, s tim da je za jedan broj turističkih ponuda trebalo doplatiti određeni iznos. Sve ulaznice su bile u obliku kupona koji se prilagao na odredištu, a tamo, i pored većeg broja posetilaca, nisu važila drugačija pravila. Poštovalo se uobičajeno radno vreme, delile su se propratne brošure, radile su kafeterije i suvenirnice.

Ideja mi se svidela iz nekoliko razloga. Reč turizam u meni oduvek budi lepe emocije. Radujem se odlascima na nova mesta, jer me uprkos groznici planiranja i pripremanja opuste i zanesu. Putovanja su za mene bila i ostala najlepši i najdraži način učenja.

Svoj rodni grad nikad nisam doživljavala kao turističko odredište. Iako u njega uživanja radi dolaze ljudi sa svih strana, dovoljno je velik i zaokupljen obavezama da mnogi posetioci prođu neopaženo. Imala sam, međutim, priliku da boravim u mestima koja su u poslednjim decenijama postala isključivo tzv. turistička odredišta. U njima sve vrvi od turista, katkad tokom cele godine, pa se čini da nema ljudi koji tu i žive. Kad meštane upoznaš i sa njima otvoreno progovoriš, čuješ uvek istu priču.  – Sve je podređeno posetiocima. Naš kućni prag sveo se na sadržaje koji su tu da zavodolje potrebe drugih. Osećamo se poput cirkuzanata. I u tom napadu ili odbrani mnogi kažu šta ih zapravo muči:   Znate, ovo je moj dom, a ja se nekad pitam ima li tu mesta za mene?!

Kada sam saznala za manifestaciju „Be a tourist in your own hometown”, pomislila sam da je na takvu ideju mogao da dođe samo iskusni putnik. Onaj koji najpre zna da se ljudi danas kreću više nego ikad ranije. Nekadašnja privilegija odabranih, postala je u međuvremenu potreba mnogobrojnih. On potom zna i da taj novi stil života utiče na prihode jedne zemlje ili grada i da se oni toga, sve i da hoće, ne mogu odreći.  Štaviše, u cilju opstanka ili zarade učiniće sve da poboljšaju uslugu i tako obezbede stalan priliv novih gostiju. On očito zna i to da mnoge zemlje u toj borbi previđaju potrebe sopstvenog stanovništva i da stoga raste broj onih koji se novom trendu, s razlogom, odupiru. Idu toliko daleko da s prezirom reaguju na sve što turizam i turisti donose.

Viktorija je negde na pola puta između Beograda i turističke destinacije. Manja je i zato turisti lako upadaju u oči, naročito oni koji dolaze kliperima i kruzerima. Iako dosta novaca zarađuje od turizma, brojni meštani žive i rade nezavisno od te uslužne delatnosti. Nema ni onih gužvi, ni nesnosnih sezonskih poskupljenja, kao ni drugih povoda za tenziju.

Neko je, ipak, razmišljao unapred kada je došao na ideju da pokrene ovu manifestaciju i, pre nego što se problem pojavi, stvari postavi na pravo mesto. Mislim da je dobro izabrao kada je odredio februar za vreme svetkovanja.  Tik je pred početak glavne sezone, a ujedno je i mesec u kojem se, kako ljudi vole da kažu, ništa ne dešava. Ovdašnji svet tada s nestrpljenjem iščekuje sunčane dane i period sađenja cveća i povrća, kampovanja i odlazaka na plažu. I baš tad, pravo je vreme da se grad na tren okrene i posveti svojim ukućanima.

Šta oni uistinu imaju da kažu o svom domu, pročitala sam na tablicama automobila prvi dan po sletanju u zemlju. Čula sam mnoge ljudi iz različitih zemalja da se hvale svojom zemljom, ali još, pre ove, nisam kročila u nijednu u kojoj su svoje mišljenje i ozvaničili.

Beautiful_British_Columbia_Plate

Nije, međutim, naodmet da se čovek toga podseti.

Većina ljudi koriste te dane da uspori, napravi predah od ritma svakodnevnih obaveza i uživa. Neki tek tad obrate pažnju na promene koje su u poslednje vreme nastale. Znam i one koji su obilazeći okolinu bolje razumeli njene potrebe. Pronašli su tada mesto gde će da volontiraju ili odlučili u koju svrhu će da doniraju. Ovo je i jedinstvena prilika da ljudi saznaju za programe u kojima može da se nauči nešto novo. Ja sam tako nabasala na radionice za decu i to one koji nisu predmet mog interesovanja, kao npr. baštovanstvo. Kako moje dete voli da zavuče ruke u zemlju i čeprka po travi, eto prilike da se informišem kad, gde i kako može da se pridruži.

U vremenu u kojem se vodi iscrpljujuća trka za ekskluzivnošću, ova manifestacija mi je upala u oči i zbog svoje inkluzivnosti. Iako će mnogi najpre istaći njenu priuštivost, ja verujem da je tajna njenog stalnog razvoja u nečem drugom. Svi su u ovim danima pozvani za sto i stoga dobrodošli. Svake godine u priču se uključuje veći broj preduzetnika, i onih velikih, iskusnih i potvrđenih, ali i onih manjih, početnika koji se sad afirmišu.  Odaziva se i veći broj stanovnika. Neki od njih koriste ove dane ne samo da uživaju nego i da ugoste prijatelje ili članove šire porodice iz drugih gradova ili zemalja. I kad to nije odmah uočljivo, i kad je ovo samo prilika za something to do, ta otvorena komunikacija i dostupnost informacija i lokacija budi povratno u ljudima osećaj povezanosti i pripadanja zajednici.

Ima, ipak, nešto u ideji ove manifestacije što mene tera na promišljanje. Ulaznicu može da kupi bilo ko, i turista i meštanin, jer niko ne traži legitimaciju sa ovdašnjom adresom stanovanja. Ali, manifestacija je u osnovi posvećena lokalnom stanovništvu. Zato se ja pitam: Da li je moguće biti turista u rodnom gradu? Sa drugim gradovima imamo drugačiji odnos. Između nas i njih postoji distanca, neki prostor u koji može da stane i dobro i loše, i isto i različito, i jučerašnje i sadašnje. Sa rodnim gradom je drugačije. Sa njim smo srasli.

Pod uslovom da sve vreme živimo u njemu, bez obzira na to da li živimo kako želimo ili kako moramo, jesmo li u stanju gledati ga očima prolaznika, vikendaša ili stranca? Možemo li ga tim „tuđim” očima otkrivati kao da ga ne poznajemo?

Davnih je dana moja mama izgovorila jednu rečenicu koja je meni bila neobična, pa sam je zapamtila. Spremali sam se na odlazak na more. Iako smo sestra, brat i ja putovali i sa roditeljima i sa bakom, većinu letnjih raspusta u osamdesetim godinama proveli smo letujući sa školom. U kući se pričalo o važnosti tih odlazaka i moji roditelji su, kao i ostali, ponavljali iste priče. Neophodno je, najpre zbog zdravlja, promeniti klimu. Poznato je da slana voda i morski vazduh leče sve bolesti, od mrzovolje do reume. Treba potom upoznati zemlju u kojoj živiš i decu iz drugih predela. Važno je da se od malih nogu učimo samostalnosti, kao i socijalizaciji. Pominjali su i to da smo mi kao dobri đaci sve to i zaslužili. Ma, pričalo se sve i svašta.

I onda je mama uzgred dodala tu rečenicu koja mi se u kontekstu ove današnje priče, i mog pitanja, nametnula manje kao odgovor, a više kao potreba:

– Treba čovek nekad da izađe iz svojih zidova!

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s