Crtice iz života, Kanada

Ulična zabava

connection

Ivona živi u mom komšiluku. Upoznala sam je vraćajući se jednog popodneva s detetom iz parka. Zastala sam pred njenom kućom, jer sam na trotoaru prepoznala dečaka kojeg smo redovno viđale na igralištu.

On i moja kćerka su koju godinu kasnije išli u isti vrtić, pa smo se i nas dve češće viđale i razgovarale. Pozvala me je jednom prilikom da dođemo na komšijsko druženje. Rekla je da ga organizuje svake godine krajem leta u svojoj ulici, u istoj onoj u kojoj se nalazi vrtić.

Zahvalila sam joj na pozivu, ali nisam mogla ništa da obećam. Imali smo već plan za tu subotu. U posetu gradu došli su princ Vilijam i princeza Kejt, premijer zemlje Džastin Trudo, gradski i drugi državnici što je bio povod za javnu svetkovinu. Nekoliko dana unapred dogovorila sam se sa mužem i prijateljicom da odemo ispred zgrade Parlamenta i ispratimo taj nesvakidašnji događaj.

Prijala mi je atmosfera na gradskoj rivi. Tamo napred, na crvenom tepihu sevali su blicevi, smenjivali su se govornici i svečane uniforme, a ovamo dole, na travnjaku stajao je okupljen svet. Neki su stigli u rane sate i zauzeli dobra mesta, a drugi su se, poput nas, pridružili kasnije. Pratili smo događaj preko postavljenog ekrana, komentarisali prigodu i slikali se.

Nije mi se išlo kući, ali nas je kćerka požurivala. Htela je da se vratimo na zabavu. Tamo su joj bili drugari.

Parkirali smo se ispred zgrade i pošli pešice, jer je ulica bila zatvorena za saobraćaj. Naišli smo na onaj znak koji ostave radnici kada popravljaju cestu. Iskoristili smo priliku i hodali posred puta penjući se lagano uz manju uzbrdicu. Gledala sam okolne kuće i primetila da pred svakom ima neuobičajene živosti. Prolazila sam tuda svaki dan, i ujutru i popodne, i uvek je bilo tiho. Zatekla bih u dvorištu tek jednog komšiju da nešto sređuje ili dvoje da sede u miru na verandi. Verovatno grabe poslednje trzaje leta, pomislila sam. Stiže sezona hladnih vetrova i kiše. 

Kada smo pristigli na vrh, pogledala sam niz ulicu i shvatila o čemu je reč. Prizor me je podsetio na ona okupljanja na kojima jedno malo mesto slavi veliki datum. Jedina razlika je bila ta što je umesto trga ili parka preda mnom stajala gradska ulica. Nasred nje bili su poređani stolovi i stolice, a preko puta, tik pored jedne kuće bila je postavljena mala, improvizovana bina. Bend je svirao, ali ne preglasno. Već je bilo kasno.

– Nisam ovo očekivala – rekla sam suprugu dok smo se spuštali niz ulicu.

 Ivona nas je primetila i ustala da nas pozdravi.

– Stigli ste?! 

– Nemaš pojma koliko mi je drago – odgovorila sam komentarišući dobru atmosferu.

Deca su slobodno jurcala tamo-amo, a stariju su ili sedeli i ćaskali ili grickali zalogaje s nogu i slušali muziku.  

-Trebalo je da vidite kako je do skora izgledalo! Ljudi se polako razilaze. 

Za pola sata, koliko je zabava još trajala, uspela sam da projurim kroz ulicu, popričam sa nekim mamama i pozdravim klince iz vrtića. U isto vreme sam bila radosna, jer sam naišla na nasmejana i draga lica, ali i žalosna. Kud ne dođosmo ranije, izgovorila sam naglas iako za sebe.

Razgovarala sam sa Ivonom kasnije o zabavi. Zanimalo me je otkuda ideja i kako uopšte izgleda organizovati takav događaj.

Block street party je samo jedna u nizu manifestacija iz gradskog programa Viktorije. Na nju može da se prijavi svaka ulica, a da bi dobila dozvolu potrebno je da se najpre prikupe potpisi svih stanara.

– Prvi je priču pokrenuo moj komšija – pokazala mi je na jednu kuću preko puta ulice. – Ja sam se naknadno pridružila.

Iznenadila sam se, jer sam bila ubeđena da iza svega stoji baš ona. Ivona je poznata u kraju kao osoba koja inicira promene i zalaže se za zajednicu.

– Htela sam da se upoznamo. Živimo jedni pored drugih, a ne znamo se. Osim toga, ljudi se stalno sele, kupuju i prodaju kuće. Ne znaš više ko je tu, a ko je otišao.

Dok mi je pokazivala kuće komšija sa kojima se druži, naša deca su se zabavljala lopticama za stoni tenis.

– Začudila sam se prošle godine kada sam videla koliko ima klinaca u komšiluku. Otkuda su izmileli?! – podigla je i obrve i ramena izgovarajući rečenicu. –  Igrali su se nasred ulice, kao mi nekada. To nije slika koju možeš da vidiš svaki dan, zar ne?

– Kad smo stigli ono veče, to je bio i moj prvi utisak – rekla sam joj. – Poznat prizor i osećaj.

Pripeme za zabavu počinju nekoliko meseci unapred. Svake godine Ivona mora da o svemu pismeno obavesti komšije. Nakon toga kreće s pribavljanjem stolova, stolica, tanjira, pribora za jelo, leda, kanti za smeće i zamki za ose.

– Najveću odgovornost imam prema bendu. Oni su odavde – pokazala mi je kuću na njenoj strani ulice. – Sviraju pro bono, a pritom su jako odgovorni. Pripremaju se vežbajući repertoar nedeljama unapred. Sami dovlače instrumente i opremu, provlače gajtane, sklapaju i rasklapaju binu.

Rekla mi je da je najbolji način da im zahvali na učešću taj da im skuva nešto za večeru. I to je uvek nešto posebno, jer su većinom vegetarijanci.

– Da bi se održala ovakva zabava – nastavila je – moraju se poštovati neki propisi, kao na primer taj da se ne sme koristiti alkohol ili da buka mora biti u dozvoljenim okvirima. Postoji takođe i pravilo da se događaj ne sme javno oglašavati, ni preko radija ni postera.

Za ovu zabavu to nije bilo ni potrebno. Zadovoljni stanari brzo su proširili vest. Najpre su dovodili svoje poznanike i prijatelje, a potom su je pominjali u raznim prilikama, pri susretima na ulici i u parkovima.

– Nekoliko ljudi me je tokom godine pitalo hoćemo li doći. Svi su jedva čekali da se datum oglasi – rekla sam Ivoni uviđajući da ona nije ni svesna koliko to što radi drugima znači.

S novom zabavom se u organizaciji ništa nije menjalo, osim što je pozivnica stigla nešto ranije, krajem avgusta. Nismo želeli da propustimo ni trenutak, pa smo požurili da stignemo u naznačeno vreme. Činilo mi se, međutim, da smo zakasnili, jer je ulica vrvela od sveta.

IMG_0503

IMG_0505

(slike: Vendi)

Komšije su pristizale i prilagale na stolove činije i tacne. Svako je doneo po nešto: hleb, pitu, meso, salatu, umake, voće, sladoled.  Trpeza se u tren oka napunila raznim đakonijama.  Zavirivali smo u tuđe posuđe raspitujući se o ponudi i usput pozdravljali jedni s drugima. Većina ljudi nam je bila poznata, iako neki samo iz viđenja, ali smo upoznali i jednog novajliju, Novozelanđanina.

Pomenula sam mu da živimo u ulici niže i pokazala kuću u kojoj se nalazi vrtić. Probala sam da dozovem kćerku, ne bih li je predstavila, ali bez uspeha. Uživala je vozeći bicikl s drugarima. Uzvratio je rekavši da i on ima kćerku i sina. Doselili su se to leto u ulicu koja vodi prema parku.

Klimala sam glavom uverena da znam koja je kuća u pitanju, u isto vreme podigla sam ruku da pozdravim poznanike i slušala kako komšija Gvatemalac hvali ražnjić koji je upravo probao.

– A gde ste kupili ovo meso? – pitao je

– U mesari, tu, preko puta supermarketa – pokazivao mu je suprug pokretom ruke.

– Kod Marokanca? Tamo i ja kupujem, ali nema isti ukus.

– Treba meso usoliti i ostaviti nekoliko sati da odstoji – suprug mu je detaljno opisivao postupak nižući začine koje je koristio: so, vegetu, ruzmarin, slatku papriku, majčinu dušicu.

– E, sad znam i probaću prvom prilikom. Izvrsno je.

Komšijsko druženje tek je počinjalo, a ja sam već uživala preko mere. Skakali smo s teme na temu, uvlačili se u jednu pa u drugu priču, i bez ikakvog napora prelazili smo tad velika prostranstva. Dolivala sam sok u čašu u trenutku u kojem smo pričali o Kanadi, a ispijala je imajući sliku Centralne Amerike ili Novog Zelanda pred očima. Uglas smo komentarisali ovo sada i naše, da bismo se u času utišali pred iskustvom onog nečijeg, posebnog i jučerašnjeg.

Iako sam sve vreme stajala u mestu, ili sedela zavaljena na udobnoj baštenskoj stolici, imala sam utisak da putujem. Možda je to i razlog zašto sam toliko zavolela ovdašnja okupljanja. Na njima mi i najobični razgovori, oni mali koji nisu moja specijalnost, a ni potreba, donesu čudesna otkrića. Dugo ih posle u sebi nosim. Zavuku mi se pod teme ili ostanu u oku, pa se nekad zaboravim i naglas neoprezno kažem: Nikud mi se više i ne ide.

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s