Crtice iz života, Kanada

O kupusu, sutlijašu, gulašu i Pro-d danu

Audio zapis teksta:

 

Setila sam nedavno jednog razgovora koji sam pre nekoliko godina vodila sa mamom preko skajpa.

– Znači, spava – konstatovala je.

Čekala je ugovoreno vreme da vidi unuče i sad je iznenada morala da se povuče.

– Zaspala je pre pola sata – rekla sam joj i odmah objasnila – budila se noćas više puta. Verovatno nadoknađuje propušteno – inače je u to vreme uvek budna, zato sam joj i zakazala taj termin. Znam da čeka s nestrpljenjem, ali, eto, postoje situacije koje čovek ne može da isplanira.

– Je l’ sad beše spava dvaput u toku dana ili samo jednom? – pitala me je to po ko zna koji put. Verovatno je htela da priča o detetu kad već ne može da ga vidi.

– Jednom – odgovorila sam i zakukala naglas – nisam ja te sreće!

Ranije, dok sam je samo dojila, zaspala bih sa njom. Značilo mi je tih sat vremena da odremam i skupim snagu za ostatak dana. S prelaskom na tvrdu hranu, predahu je došao kraj. 

– To su slatke muke! – izgovorila je ono što bi mi mnogi rekli.

– Znam – rekla sam. I stvarno znam, ali sam samo tražila prostor da odahnem.

– Šta to kuvaš? – pitala me je, jer je videla  da sam pogledala u pravcu kuhinje.

– Slatki kupus – odgovorila sam.

– Zar i u Kanadi?! 

Njene koleginice iz kancelarije uvek su se čudile kada bi rekla da joj deca vole slatki kupus. Njihova navodno nisu htela ni da probaju. Godinama mi ta priča nije bila jasna, ali sam s vremenom dobila priliku da probam slatki kupus u drugim kućama i shvatila o čemu je reč. Neki ljudi, poput moje mame, umeju da ga spreme.

Ja nisam od onih emigranata koji se drže samo svoje kuhinje. Na mom današnjem jelovniku nalaze se jela za koja do pre deset godina nisam ni čula. Uz to, i ona na kojima sam odrasla spremam drugačije. Koristim nove začine, serviram ih uz nove salate ili priloge. Ali, ima trenutaka kada poželim iste stare mirise i ukuse. Obično su to zimski hladniji dani, vreme u kojem se duže zadržavamo u stanu i ugađamo telu uz neki topao i izdašan zalogaj sa šporeta ili iz rerne. U tom trenutku je to bio slatki kupus, a u nekom drugom možda punjena paprika, musaka ili bela čorba sa tikvicama.

– I u Kanadi! – potvrđivala sam.

Videla sam joj po licu da joj je drago. Nekad nisam, ali danas razumem da te moje reči doživljava kao kompliment. Ipak je ona bila ta koja je kumovala toj mojoj ljubavi.

– Smanji malo vatru i onda ne moraš da brineš – dobacila je iz najbolje namere, ili po navici, kada je videla da sam ponovo okrenula glavu u stranu.

– Nije to u pitanju –  rekla sam joj dižući se sa stolice. – Zvoni mi neko na interfon.

Prošlo je možda pola minute kada sam se vratila za sto.

– Moram da idem – rekla sam joj žureći. – Dolazi mi prijateljica.

– Koja? – pitala je iako ne poznaje nijednu i nastavila ne sačekavši moj odgovor – Imaš li čime da poslužiš dete?

Neka bivša ja bi na ovo pitanje skočila do plafona. Sada me je ono zabavljalo.

– Jao, nemam! – prošla sam rukom po kosi glumeći zabrinutost. –  Nisam nikog očekivala. Prazan mi je frižider.

-Moraš bolje da planiraš – poverovala mi je.

I počela je sa pridikom trudeći se pritom da mi pomogne. Nabrajala je neka posluženje i davala mi instrukcije kao kada sam imala devet, deset godina.  Iako mi se igra svidela, nažalost, nisam imala vremena da je nastavim. 

 – Ma, bez brige – rekla sam joj da se opusti.  –  Ako ništa drugo ne nađem, ponudiću joj sladak kupus – izgovorila sam smejući se, ali sam i mislila ozbiljno.

-Nećeš valjda?! – zgranula se na samu pomisao. Zar bi neko kršten izneo sladak kupus pred gosta! 

– Moram da idem – ostavljala sam je u nedoumici.  – Videćemo se uskoro – mahala sam uz osmeh prekidajući vezu.

Izraz njenog lica ostao je zamrznut na ekranu. Usne, iako neme, bile su otvorene. Nisu stigle, ali da jesu, znam šta bi izgovorile: Ja te tako nisam učila!

Kada smo se videle na skajpu sledeće nedelje, uz ljubljenje ekrana, pevanje taši taši tanana po nekoliko puta, nije zaboravila da me priupita i o toj epizodi. Rekla sam joj da je prijateljica bila u prolazu. Svratila je do radnje koja je nalazi pored moje zgrade i odlučila da me potraži. Tih dana smo se mimoilazile. Njena kćerka je nekoliko meseci starija od moje i imala je drugačiji ritam spavanja i hranjenja. Htela je da se dogovorimo za sutrašnje druženje.

Na vratima je već izgovorila: – To kod tebe nešto mnogo dobro miriše?! Osetila je miris još na hodniku, čim je izašla iz lifta. I svideo joj se. Kada sam joj ponudila da ruča sa mnom, ne samo da nije ustuknula nego je pojela pun tanjir kupusa, zapisala recept, vratila se u prodavnicu da dokupi namirnice i te večeri poslala mi sliku skuvanog punog lonca. Svideo se i njenom suprugu, pa su mi oboje zahvalili i rekli da imaju ručak i za sutra.

– Ma daj, pričaš priču?! – mojoj mami je i dalje bilo teško da mi poveruje.

A ja takvih priča imam na izvoz. Kako se družim sa ljudima sa svih strana sveta, često sam u prilici da ih dočekujem kod kuće ili pozivam u centre na rođendane. Tom prilikom dosta pažnje poklanjam biranju jelovnika. U početku sam imala tremu i razbijala glavu s pitanjima ko, šta i kako voli. U zavisnosti od toga da li smo se okupljali leti ili zimi, da li smo imali vremena za gozbu ili tek toliko da prezalogajimo spremala sam različita jela nagađajući šta bi kome moglo da se svidi. Pratila sam posle za stolom ko se čime služi, od nekih gostiju sam i zatražila da podele svoje utiske. Nije mi trebalo puno vremana da naučim važnu lekciju. Ono što je meni svakodnevno i ništa posebno jelo, drugima je gozba bogovska.

Ali, ima u toj priči još nešto. Nedavno sam nasmejala supruga rekavši mu:

-Kada me neko sledeći put bude pitao šta radim u Kanadi, reću ću mu da sam u diplomatskoj misiji.

Predviđao je kako bi neki koje poznajemo odreagovali na to, pa smo se cerekali kao deca.

-Pa hajde, budimo realni – istupala sam kao da držim predavanje – nisam ja guvernerka Britanske Kolumbije, nemam ja rezidenciju i trpezariju za prijem zvaničnika, nemam ni kuvara, ne potpisujem ugovore, niti rešavam svetske krize, ali i ja uz neki dobar domaći zalogaj pružam ruku izaslaniku druge zemlje i nastupam tom prilikom ne samo u svoje ime – i tu smo se složili da su emigranti danas emisari svojih zemalja i kultura, iako toga mnogi nisu svesni.  – Ej, bre, pa ja ništa ne znam o arhitekturi, a znaš li kolike sam mostove sagradila?! 

No, ostavimo to po strani.

Ima u dodiru sa kuhinjama drugih zemalja puno situacija u kojima se čovek preispituje koje je to jelo stvarno naše, domaće, tradicionalno i ničije drugo. Kada smo bili na odmoru u Meksiku, otišli smo jedan dan na izlet do Čičen Ice. Nakon obilaska drevnog grada, na povratku u hotel svratili smo u jedan majanski restoran na ručak. Posle sat vremena sedela sam za stolom, pijuckala sam vodu i pogledom pratila jednog momka-konobara. Bio je vitak, srednje visine i obučen u narodnu nošnju. Nosio je veliki poslužavnik iznad glava posetioca i provlačio se vešto između stolova. Kada se pojavio za našim saznala sam da nudi poslastice i rekla da bih rado probala jednu, ali samo ako je domaći recept. 

– Imamo nešto majansko – rekao je i dodao da većina turista bira sladoled ili voće tako da nije siguran hoće li mi se svideti.

– Dajte mi – obećala sam mu da ću biti iskrena. 

Kada je spustio poslužavnik na naš sto videla sam na tacni desetak porcija sutlijaša. Nije bile posute cimetom, kako sam ja navikla, ali mi to nije smetalo. Uzela sam jednu činiju i, pre nego što sam probala, pogledala sam momka i rekla da mi se poslastica sviđa.

Nije mu bila jasna moja reakcija: – Kako možete biti sigurni?

– Verovali ili ne, sad mi je palo na pamet da je moja baka bila i Majanka – zbunila sam ga još više.    

Znala sam da mu izgledam kao tipični gringos, pa sam najpre požurila da mu objasnim da potičem s drugog kraja sveta i da sam tamo odrasla jedući sutlijaš, i u kući i u vrtiću. Zainteresovao se za priču, jer nam se za trenutak pridružio. Čak se i okrenuo i rukom pozvao drugog konobara, verovatno prijatelja, da i on dođe i čuje to o čemu pričamo. Možda sam ih malo i razočarala kada sam im otkrila da mnoge nacionalne kuhinje imaju isti slatkiš u svom jelovniku, ali se nadam da mi nisu zamerili. Rekla sam im da ima dana kad se i ja pitam da li postoji jelo koje pripada samo jednoj kulturi. Što više i o tome saznajem, sve jasnije uviđam da su razlike samo u finesama. 

Prisetila sam se i tih i mnogih drugih anegdota prošle nedelje čekajući petak. Dogovorila sam se sa prijateljicom da tog dana ujutro dođe kod mene da kuvamo ručak. I nije u tome bilo ništa neuobičajeno. Često mi dođu ili ja odem kod neke od njih da zajedno čeprkamo po kuhinji. 

Ova situacija je samo po nečemu bila nesvakidašnja. Obe smo taj dan kuvale isti ručak, ja za svoju, a ona za svoju porodicu. Dakle, delile smo moju kuhinju, ali je sve drugo bilo odvojeno: dve ringle, dva lonca, dva komada govedine itd. Kako je moja prijateljica Japanka želela da nauči da sprema gulaš, meni se učinilo da bi bilo najlakše, i najbolje, ne da joj prosledim recept nego da joj na licu mesta pokažem kako ja to radim.

Dok su se naše kćeri igrale u sobi, ja sam seckala luk, dinstala meso, dodavala papriku i druge začine, a ona je sve, i recept i način pripreme, uredno zapisivala na papir. Divila sam se onim meni mističnim japanskim znacima pojašnjavajući joj: 

– Gulaš nije jelo iz Srbije. 

Rekla sam joj da je prisutan u svim balkanskim i srednjoevropskim kuhinjama, ali da se zna da je mađarski. Na svu sreću nismo se bavile poreklom gulaša, nego njegovim prepoznatljivim ukusom. Razgovarale smo o začinima, o nijansama u ljutini, o tome uz šta sve i kako ga ja serviram. 

Nastavile smo posle i o mnogo čemu drugom, gledale smo i neke moje stare slike. Nismo se ni okrenule, a sati su prošli. Bilo je vreme ručku, a i one su žurile kući.

– Sva je sreća i sledeći mesec imamo Pro-d dan! – rekla sam joj na izlazu.

Jedva smo se rastali, jer su naše devojčice sve vreme negodovale. Želele su još da se igraju.

– Možemo opet da se okupimo. Samo što bih ja da sledeći put isprobamo nešto japansko. 

-Dogovoreno – mahala mi je iz kola.

______________________________

Ima ih puno koji se propinju na zadnje noge kad im neko spomene Pro-d dan. A nama je taj baš prijao. Osim toga, za mene je i on novina o kojoj volim da slušam. Znala sam za taj termin i pre septembra, jer su ga pominjale žene iz mog okruženja koje su imale decu u školi, ali sam ga usvojila tek kada mi je kćer pošla u Kindergarten.

Pro-d dan pada uvek u toku radne nedelje i škole tada ne rade. U stvari, neradan je za đake, ali ne i za nastavnike. Njima je i namenjen. Pro-d day je dan za profesionalno usavršavanje prosvetara. Professional development day. Za školsku 2018/19. godinu predviđeno ih je osam, kako mi je u prepisci naznačila učiteljica. Taj je bio peti.

I mada ima trenutaka kada poželim da mogu da zavirim na neki od tih sastanaka i čujem kako se moje ovdašnje kolege suočavaju sa izazovima u nastavi, i ovako mi je dobro. Na kraju krajeva na koju god stranu čovek da pođe, ako želi, uvek može nešto i da nauči.            

 

 

 

  

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s