Stiglo je vreme za veliko spremanje stana. Moram najpre priznati da ja ne čekam mart da posle nekoliko meseci lenjstvovanja zasučem rukave i raščistim krš oko sebe. Od onih sam koji to rade tokom cele godine i koji u tom poslu uživaju.
Ali, kada dođe mesec mart nešto se odjednom promeni. Zavučem se ja u svaki ćošak koji treba pomesti, ne promakne mi nijedna mrlja koju treba oprati. Proverim svaku policu i stvar kojoj sam te zime dala drugu šansu. I onda presudim. No, nakon tog temeljnog posla, iako sve u stanu i sija i diše, ne osećam se bolje. Umem da budem i nervoznija nego što sam bila pre te seanse.
Tek sam ove godine shvatila zašto je to tako. Nedavno sam izgovorim suprugu: – Nije me briga što su za sledeću nedelju najavili kišu i vetar. Ja ove subote postavljam tepih na terasu. Dosta je bilo! I onda sam gunđala da mi donese stolice iz ostave, da treba da kupim cveće i začine, da sam umorna od sive boje.
To je dakle, shvatila sam. Stiže proleće. Dovoljno je da samo pomislim da su topli majski dani tu iza ugla i u trenu izgubim strpljenje koje sam do juče imala. Ne treba mi onda ni razlog da se priključim onoj gomili koja samo kuka i pridikuje. Jednostavno zaključim: – Kao da se išta bolje moglo očekivati od Baba Marte!
U gramatici srpskog jezika imenice imaju svoj rod, pa tako razlikujemo imenice muškog, ženskog i srednjeg roda. Svi meseci u godini u mom jeziku imenice su muškog roda – januar, februar, mart, april… Postoji, međutim, kod nas, Južnih Slovena verovanje po kojem jedan mesec ima baš žensko lice. Bilo bi lepo kada bi to bila npr. mirisna Juna ili možda plodna Oktobra, ali, nažalost, nije. Ova je baba i pripisuju joj se mnogi nelaskavi epiteti: prevrtljiva, nabusita, ljutita.
Baba Martu sam do skora i ja takvom videla. Prebacila sam joj nebrojeno puta da ne zna šta hoće, da je pregruba i da ne mogu i neću da je razumem. Naizgled ništa drugačije ne bi bilo ni ove godine da se nije desio neobičan niz događaja koji je sve promenio. Prisustvo snažne ženske energije naveo me je da skrenem pogled s te poznate Babe Marte i otkrijem neku sasvim drugu.
Najpre me je Japanka pozvala u goste napomenuvši mi da se početkom marta u njenoj zemlji obeležava Dan devojčica: Hinamacuri. Kako takav datum u srpskoj kulturi ne postoji, a ja pritom imam devojčicu, odmah sam se zainteresovala.
Gostili smo se tog popodneva ukusnim zalogajima i pričali o svemu i svačemu. U jednom trenutku ušla sam u sobu njene kćeri da proverim šta deca rade i na polici primetila neobičan set figura.
(Foto: Nataša)
Trebalo mi je nekoliko puta da ponovim reč ne bih li zapamtila kako se zove: hinakazari. Uoči Hinamacurija majke iznose hinakazari iz ormara i zajedno sa kćerkom postavljaju ga na vidno mesto. Na pod se stavlja crveni tepih, a na nekoliko različitih platformi slažu se od vrha prema dole sledeće figure: car i carica, zatim žene koje ih služe, pa muzičari-zabavljači, ministri, pomagači i zaštitnici itd. Figure nas svojom pojavom vraćaju u hejan period japanske istorije (874 – 1185) i prikazuju ondašnju ceremoniju venčanja.
Hinakazari se u nekim japanskim porodicama nasleđuje, pa ga tako unuke dobijaju od baki, ali se on može i kupiti u radnjama ili napraviti od papira. Za prvi Hiramacuri nije potrebno da set ima previše detalja, dovoljno je da na polici postoje dve glavne figure – muška i ženska.
(Foto: Nataša; hinakazari napravila Tomoko)
Nekada su se te figure koristile kao prave lutke sa kojima su se devojčice igrale, ali danas to nije slučaj. Ostalo je, međutim, verovanje po kojem se hinakazari mora vratiti u ostavu već narednog dana, jer će u suprotnom devojčica dugo čekati svog mladoženju.
U modernom Japanu Hinamacuri nije poseban praznik. Ljudi tog dana rade, a deca idu u škole. Obeležava se unutar porodica i to uz posebna jela, poslastice i čestitke. Kako Dan devojčica ipak pada u doba značajnog prolećnog festivala, onog koji svi svetkuje širom zemlje, ljudi koriste priliku da baš tada posebno darivaju devojčice.
3. marta 2019. god. uživajući u dobroj energiji i novim saznanjima o Dalekom istoku, zaboravila sam na svoje nestrpljenje u iščekivanju proleća. Osećala sam se pritom kao da sam i ja dobila vredan dar.
Zaređali su se tih dana i drugi. Stigao mi je iste nedelje prekookeanski buket onlajn karanfila. Poslala mi ih je prijateljica iz Zagreba čestitajući mi u svom stilu 8. mart, Međunarodni dan žena. Ona ga redovno slavi i s ponosom pominje, tako da me nije iznenadio njen gest. Jako sam se obradovala, za trenutak u mislima preletela do njenog stana i podsetila prošlih dana.
Opštoj “zabavi” pridružila se dva dana kasnije druga prijateljica. Ona je iz Beograda, ali živi tu, u komšijskom kvartu Viktorije. Došla je sa kćerkom na ručak i donela mi osmomartovske gerbere. Nismo se dugo videle, a trebalo je da se ispričamo i pozdravimo. Naime, njena kćerka-tinejdžerka spremala se da ide na prvu srednjoškolsku ekskurziju. I kako to biva u svim vremenima, ovim kao i onim, nas dve mame smo to proživljavale na način koji je njoj bio nerazumljiv. Ja sam se podsetila sebe u njenim godinama i naježila od pomisli da ona, tako mlada ima mogućnost da ode na drugi kontinent i upozna kulture o kojima iskustveno ništa ne zna. A njena mama se, kao svaka mama, brinula što joj kćerka nije samostalnija. – Još nije spremila kofere – rekla mi je dok smo sedele za stolom – neće da ponese rezervne patike, a postoji velika šansa da padne kiša.
Naše ostrvo zaobilazila je tih dana u širokom luku. Bilo je toliko lepo da su mnogi pohrlili napolje, posebno oni koji imaju kuće. Hvalili su se da su zvanično otvorili sezonu večera na balkonima i pokazivali mi s oduševljenjem svoje nove slike. Gotova je gotova, navijali smo uglas misleći na zimu.
Prerano smo počeli sa slavljem, shvatila sam početkom druge nedelje marta. Dva dana zaredom padala je obilna kiša, a u jednom trenutku i grad. Temperatura se spustila toliko nisko da smo se preko noći vratili u čizme i rukavice. Unela sam s terase tepih u stan i prostrla na krevet tek oprane zimske prekrivače. Navili smo časovnike jedan sat unapred, ali smo se slikom vratili mesec unazad. U mokre ulice, prazne parkove i namrgođene ljude. Hodali su ulicom zevajući i to usred podneva.
Zabavimo se razmenjujući odeću, pisalo je na pozivnici koju sam jedno jutro otvorila na telefonu. Stigla je od mame čija kćerka ide u isti razred sa mojom. Ta Kanađanka je inače jako prijatna, umem da se zapričam s njom čekajući zvono za završetak nastave. Zašto da ne, pomislila sam. Osim toga, ionako bih isto uradila. U sobi su u kesi već stajale stvari koje su nama omalile i koje sam nameravala sa podelim sa drugima. Dolazim, potvrila sam.
I drago mi je da jesam. Subotnje popodne provela sam u društvu zanimljivih žena. Pričale smo o deci, kako sam i pretpostavila, pričale smo i o promenama koje su u naš život donela – o preseljenjima, poslovnim zaokretima, novim prioritetima. Ništa nije bilo neuobičajeno koliko ta činjenica da je ovoj mami pošlo za rukom da nas sve sakupi i u dva sata uvuče u potpuno novu dimenziju. – Stvari su to i nek uzme ko šta želi ili mu treba – rekla je dočekavši nas u svojoj kući. – Ja hoću da ovo vreme iskoristimo za nas. Svima nam posle zime i raspremanja, a pred prolećni školski raspust treba predah od jurnjave.
Ovogodišnji sam dočekala u dobrom duhu. Iako je Marta igrala svoju poznatu toplo-hladnu igru, nije me previše doticala. U letu smo se prilagođavali iznenadnim pozivima i lepim prigodama i kako smo znali i umeli suočavali sa kašnjenjima i odlaganjima. Neke dane proveli smo pod vedrim nebom uživajući na plaži, u onim drugim brodili smo ispod oblaka na izlet tražeći zaklon od vetra i gužvi.
(Foto: Nataša)
Poslednje nedelje marta sedela sam jedne večeri pred kompjuterom. Pisala sam redove i pretraživala internet kada mi je palo na pamet da proverim podatke o Baba Marti. Daljina me često navede da se vratim na ono što znam ili mislim da znam i gotovo uvek u tom podsećanju otkrijem nešto što mi je ranije promicalo ili što sad drugačije razumem. Sklopila sam tako novu priču.
Marta je po jednom predanju sestra koja ima dva starija brata, Januara i Februara. Oni kao mnogi dečaci ne mare za red, jurcaju, vitlaju i tutnje kako im se prohte. I malo ko pokušava ili uopšte može da ih zaustavi. Nakon svega Marti se poverava zadatak da počisti kuću što ona i čini, jer uz red voli i svog mlađeg brata Aprila. Za njega uređuje sobe, pomera i premešta svaki kutak tresući iz njih poslednje tragove zime. Zato, neki veruju, ume da se i usred marta zabeli. Ili da od tolikog posla Marta odjednom zagrmi.
Sad je razumem, izgovorila sam prepoznajući se u toj priču. Kao i Marta, kao i mnoge žene, i ja dižem kuću na noge uoči proleća. Rekoh već da mi taj posao ne smeta, ali bi bila istina kad bih dodala da i ja umem tu i tamo da se naljutim. Treba svud stići, a nemam stotinu ruku. Nekad sam nestrpljiva, pa samu sebe namučim, drugi put besnim na druge, jer me ili ignorišu ili požuruju. Sve u svemu, šaljem na neku od adresa i sneg i vetrove.
Hm, razmišljala sam i shvatila da može drugačije.
Sa sobom znam šta ću, a kad pomislim na Martu, pre nego li okrenem novi list, moram najpre da joj se izvinim. – Do sada je bilo kako je bilo. Govorila sam i što treba i što ne treba. A odsad, pošto znam bolje, obećavam, neću više.
Nataša Ċeċez-Sekuliċ 