Od kolevke pa do groba

-A šta ti je to Kindergarten? – upitali su me više puta u poslednje vreme i moji i prijatelji. – Je l’ isti kao i naše predškolsko?

-I jeste i nije – odgovarala sam preispitujući se pritom koliko ja uopšte znam o današnjem predškolskom u Srbiji.

U potpunosti se ne sećam ni svog iako su mi ostali urezani brojni detalji: ormarić u koji sam odlagala patofne i patike, krevetić na rasklapanje, zajednički obroci, neke igre, priredbe i izleti. O Kindergartenu do skora nisam puno znala. Iznenadila sam se kada sam saznala da nije obavezan. U Viktoriji su do 2011. god. deca išla u Kindergarten samo do podneva, a jedna prijateljica, Kanađanka odrasla je u mestu u kojem je bio običaj da se ide po nekoliko sati svaki drugi dan. 

Pripremala sam se za novo iskustvo nastojeći da najpre prikupim sve sveže informacije, a potom i čujem tuđa iskustva. Da su pred nepoznanicama i oni iskusniji roditelji, shvatila sam razgovarajući s mamom dečaka, koji je u istom odeljenju sa mojom kćerkom.    

-Ovo mi je treće dete – rekla mi je prvog dana u dvorištu škole – ali sam uzbuđena. Sa svakim je drugačije i ne znam šta da očekujem.

Kindergarten predstavlja prelaznu godinu, onu u kojoj se deca odvajaju od vrtića i spremaju za ulazak u prvi razred. Počinje kad i školska godina u Kanadi, u prvoj nedelji septembra i odvija se u prostorijama osnovnih škola.

U Britanskoj Kolumbiji deca ulaze u Kindergarten u onoj kalendarskoj godini u kojoj navršavaju pet godina. Kada sam ranije razmišljala o tom uzrastu, a možda i zato što sam ja išla u predškolsko sa šest, činilo mi se da su tada deca isuviše mala za tako veliku promenu. 

Doživela sam, međutim, da uvidim kako se baš u to doba moja kćerka menjala preko noći. Stavljala mi je do znanja da je spremna za veće izazove: – Hoću da nosim veliku torbu! Kad ću ja da se vozim žutim školskim autobusom?! S divljenjem je komentarisala devojčice koje su same sedele za stolom u biblioteci i pisale, kao i školarce koji su došli na izlet na našu plažu.

Postavljala mi je i drugačija pitanja. Zanimao je svemir i kako izgledaju druge planete, zašto su neki ljudi obučeni drugačije od nas i ko je napravio različite zemlje. Umela je i da me prekine usred razgovora i upita nešto što i nije bila naša tema:

– Sad si izgovorila reč uspomena. A šta je to uspomena?

Početkom avgusta, u prvoj nedelji letnjeg raspusta izrazila je svoja osećanja kroz sliku. Donela je papir do mog stola i rekla:

-Moraš nešto da mi napišeš – tražila je i da dopišem imena drugarica iz vrtića.

Moje upoznavanje s Kindergartenom započelo je uoči upisa za sledeću školsku godinu. U januaru ove godine svi roditelji bili su pozvani na sastanak Školskog okruga. U sali obližnje srednje škole sedeli smo za stolovima i pratili prezentaciju.

U prvom delu večeri zaposlenici Ministarstva prosvete delili su osnovne informacije: o dokumentima potrebnim za upis, o izboru škole koji je povezan sa adresom stanovanja, da postoje programi u kojima se nastava odvija na engleskom i oni na francuskom jeziku, o proceduri za premeštaj u drugu školu itd. Iako se ovi podaci kroz godine nisu puno menjali, i manje-više su isti u brojnim zemljama sveta, za roditelja koji prvi put šalje dete u školu mnogo toga je bilo nedovoljno jasno. I uprkos dobroj pripremljenosti govornika, imali smo te večeri više pitanja nego odgovora, kao i manjak vremena da se svako do kraja objasni. Vrteli smo se zato na stolicama, dopisivali podatke na papir i pogledom uveravali jedni druge da smo razumeli ono što je rečeno.       

Držala sam nemir za uzde čekajući sa interesovanjem drugi deo večeri. To vreme bilo je namenjeno samoj nastavi.

Prosvetni radnici su osmislili i ponudili sedam prezentacija – rana pismenost, igra, razvoj fine motorike, zanimljiva matematika, engleski za početnike, veštine komuniciranja, socijalno-emocionalni razvoj. Roditelji su mogli da, prema svom interesovanju, izaberu četiri. Prezentacije su se održavale u zasebnim učionicama, u koje smo se premeštali na zvuk školskog zvona. Svaka je trajala petnaest minuta i ukratko je govorila o tome šta se, u zavisnosti od područja razvoja, očekuje od dece da umeju i znaju pri ulasku u Kindergarten.

(lista čiji su tvorci edukatori: Pegi Gisler i Mardž Eberts)

Dobila sam tada potvrdu da je moje dete na dobrom putu, ali i savete kako zakoračiti dalje. Uputili su nas na manje vežbe (izgovora, govorenja, slušanja), dopisali knjige-slikovnice koje bismo mogli da pročitamo, a koje ilustruju emocije koje deca sada proživljavaju, ponudili su načine da se „obogate” poznate igre i predložili nove.

Već narednog meseca mogli smo da odahnemo. Sva trka i zbrka oko upisa bila je za nama. Na red je tada došlo upoznavanje sa školom.

Uzbuđenje moje kćeri je već donelo dovoljno potresa u kući, kada je na dan u kojem je bio zakazan prvi sastanak neočekivano još pao i sneg. Vejao je bez prestanka usporivši celi grad.

Na ulasku u dvorište škole dočekala nas je direktorka:

-Hvala Vam što ste došli – usmeravala nas je gde da se parkiramo.

Osmehnula sam se na njene reči otvorivši prozor kola. Na tren sam pomislila da mi niko ne bi poverovao kada bih mu rekla da se ova situacija dešava u Kanadi.

– Kad smo jutros videli sneg – delovala je zabrinuto – mogli smo samo da se nadamo da će se ljudi pojaviti.

Ideja i tog i sledećeg, majskog okupljanja bila je da se đacima i roditeljima približi nova sredina. Opet smo se okupili u sali i, ovoga puta uz reči direktorke, upoznali sa kućnim redom škole.

Imale smo tada i kćerka i ja pune ruke posla. Ja sam dopunjavala formulare, razgovarala sa predstavnicima Saveta roditelja,  nutricionistkinjom, predstavnicom Gradske biblioteke, trebalo je i da pribavim školsku uniformu. Za to vreme deca su uživala u aktivnostima – bojenju, seckanju, igri s plastelinom, čitanju – posetila su učionice, prošetala hodnicima i upoznala se sa Kindergarten nastavnicima.

Koliko su ti jednočasovni susreti bili plodonosni, shvatila sam tek kada je stigao septembar. Moja devojčica nije imala tremu. Znala je kuda ide i zvala je taj prostor svojim. Iako uzbuđena, na zvuk zvona stavila je torbu na leđa i mašući ušetala u zgradu.

Ono što njenu malu školu povezuje sa mnogim školama, pa i sa predškolskim u Srbiji, jeste prostor u kojem deca borave. Podseća na dečje sobe, jer je pun boja, slika i crteža, knjiga, raznih polica, posuda i materijala. Učionica moje kćeri je podeljena u nekoliko uočljivih celina opremljenih za različite aktivnosti. Ispred table je šareni tepih na kojem deca sede kada se čitaju priče i razgovara, u središnjem delu su postavljeni okrugli stolovi i to je prostor za pisanje i crtanje. Uvučen u uglu, pored polica za odlaganje hrane, nalazi se deo sa igračkama. Onom ko nema malo dete u kući, učionica može nekad izgledati prenatrpano i haotično, ali je svaki njen kutak isplaniran i dobro organizovan.  Deca se u njemu kreću kao na igralištu, tačno znaju gde se šta igra. 

(foto: Nataša)

Isto je i sa vremenom. Jedno jutro sam se zadržala duže na rastanku, pa su me neki mališani odmah prisvojili i uputili gde se nalazi kalendar, ko gde sedi….Pokazali su mi i magnete na tabli, na kojima je bio zabeležen raspored njihovih dnevnih aktivnosti. 

(foto: Nataša)

Svako jutro, ispred vrata škole učiteljice dočekuju decu iz svog odeljenja i na istom ih mestu popodne ispraćaju kući. Moja kćerka svoju učiteljicu jako voli, i zato ne žurim da joj objasnim da će već sledeće godine imati drugu. Dok sam ja u Srbiji imala jednu za četiri godine školovanja, ovde je drugačije. Postoje učitelji Kindergartena, pa učitelji koji vode prvi razred, drugi, treći. Menjaju se iz godine u godinu kao i odeljenja, tako da ona deca koji su danas u različitim sledećeg septembra mogu biti deo istog.

Uprkos tim stalnim promenama ova škola funkcioniše kao mala zajednica, za koju su vezani i deca i nastavnici i roditelji. Verujem da tome doprinosi odlična međuljudska komunikacija, ali i regulisani odnosi unutar učionice, škole, između nastavnika i roditelja.

Za samo mesec dana, koliko nastava traje, primetila sam mnogo dobrih primera, ali bih izdvojila nekoliko zanimljivih: 

Prvi, Kindergarten odeljenja imaju tzv. Knjigu komunikacije. Žutoplava fascikla šeta svakodnevno od ruku nastavnice preko đačke torbe do mog stola i nazad. U njoj mogu da u dve-tri reči saznam šta će se raditi na času sledećih dana, ona je podsetnik najavljenih aktivnosti, u početku je bila prostor da se kaže kako se moje dete ponašalo ili osećalo. Pomaže mi da dobijem uvid u to šta se dešava u školi, ali i da obavim svoj deo posla kod kuće.

Drugi je za moje dete igra, ali je ovo korisna vežba za život. Svaki mesec, svako dete od njih 19-toro koliko ih je u razredu, ima obavezu da jednom, a neko i dva puta, postane lider. Taj dan ono pomaže nastavniku, a vodi druge đake. Prvo je u liniji, najavljuje dan, mesec i predviđene aktivnosti, proverava kakvo je vreme napolju itd. Već sutradan dete prepušta palicu drugom učeniku i oslanja se na njegovo vođstvo. Od prvog dana i bez razlike svako dete ima priliku da bude u koži i lidera i pratioca i tako iskusi njihove različite pozicije, uloge i odgovornosti.

U treći je uključena cela škola. Pod patronatom nastavika-pomoćnika đaci starijih razreda, desetogodišnjaci, dolaze u učionice Kindergarten-a i pomažu najmlađima da se obuju i obuku, izvode ih na odmor, ako ima vremena čitaju im ili se sa njima igraju.

Prvih dana nakon škole želela sam da od kćerke čujem kako joj je bilo i šta su radili.

Ona je, međutim, pričala o velikim sekama.

– Lusi i River su nas vodile napolje.

 – A ko su one?

– Monitors – rekla je i probudila moju radoznalost.

Ne samo da nisam znala ko su monitorsi, nego ne mogu tu reč na engleskom ni da izgovorim kao ona.

-Šta ti je to monitors? – pitala sam je i iz njene priče iščitavala mnogo više od odgovora.