Kulturne razlike

Našle smo se u dogovoreno vreme u parku blizu njenog stana. Obično se viđamo ponedeljkom ili sredom, jer je drugim danima moja kćerka u vrtiću. Vrtići ovde koštaju kao suvo zlato i zbog toga je moja prijateljica prestala da radi. Poput mnogih ovdašnjih žena odlučila je da ostane kod kuće i posveti se deci dok ne stasaju za školu.

Upisala je zimus malenu u Kindergarten i sad često pričamo o septembru i promenama koje im kao porodici predstoje. Odvojiće se prvi put od deteta, što joj teško pada, a i brine se kako će se ona uklopiti u novo okruženje. Njena kćerka je samostalna i pametna devojčica, ali isto tako i jako ćutljiva. Ono što joj ne ide u prilog jeste i to što u kući uglavnom pričaju na maternjem, japanskom jeziku. Kako će se dete snaći u učionici i da li će i koliko učestvovati u školskim aktivnostima, brine se ova mama.

Zanima me sve što ima da mi kaže, jer i mene uskoro čeka ta promena. Doduše, ja sam već preživela prvo odvajanje od deteta, a i ne strahujem više od jezičke barijere. Posle nekoliko nedelja provedenih u vrtiću moja kćerka je progovorila na engleskom i sad ga već zna dovoljno da može da komunicira. Najveća novina za mene je kanadski školski sistem. Radoznala sam zato da čujem sve, od toga da li postoje ona testiranja đaka koja sam imala ja kad su me upisali u prvi razred, preko toga kako se formiraju odeljenja, do informacija kako se radi sa decom koja govore drugi jezik, kakvi su udžbenici itd.

Tog dana započele smo još jedan razgovor na tu temu. Prijateljica je nekoliko dana ranije bila na školskom sastanku gde su roditelji i nastavnici razgovarali o pripremama za jesen. I tad je shvatila puno toga:

– Ovde nije kao u Japanu – prvo je što mi je rekla i odmah nastavila.  – Tamo se roditelji organizuju između sebe. Jedan dan jedan preuzima obavezu da vodi klince iz istog kraja u školu i nazad, drugi dan to radi drugi i tako redom. Smenjuju se.  Ja ću ovde morati svaki dan sve sama – izgovorila je mirno iako sam na njenom licu videla da se još privikava na tu novinu.

Svaka mama koja ima dvoje male dece razume o čemu ona razmišlja. Njen dečak i dalje doji i spava preko dana. Tome je podređen dnevni ritam svih njihovih aktivnosti. Starija sestra je već naučila da mora da prekine igru, jer treba kući stići na vreme kako bi mama presvukla brata, nahranila ga i stavila u krevetac. I tu nije kraj svih maminih obaveza. Mora potom da skuva večeru za njih troje i završi sve što ne stiže dok je on budan. Sa ovom promenom ne samo da se menja taj raspored nego postaje i zahtevniji. Moraće sad ujutru i njega da priprema i vodi sa sobom ili mu kasnije prekida popodnevni odmor ne bi li stigla do škole na vreme.

Bilo je nemoguće da joj ponudim pomoć. Ne živimo u istom komšiluku i imamo drugačije obaveze i dnevne rasporede. Rekla sam joj da sam saznala kako taj problem ovde rešavaju drugi roditelji, koji nemaju bake i deke pri ruci. Postoje u blizini dečji centri koji nude razne usluge. Između ostalih i tu da autobusima kupe decu iz okolnih škola i dovoze ih na jedno mesto. Klinci tu čekaju roditelje, a katkad za to vreme i urade domaće zadatke.

– Kako je to kod vas u Srbiji rešeno? – pita me.  – Ko je tebe vodio u školu?

Ne znam kako je danas, odgovaram joj, ali dobro pamtim kako je to onda bilo. Ja sam u školu išla sama, tj. sa bratom. Izašli bismo iz zgrade i krenuli poznatim putem. Kupili smo usput drugare idući od jedne do druge ulice naselja. Ne sećam se da smo se unapred o tome dogovarali, nekako smo svi znali kad ko izlazi i čekali bismo jedni druge na trotoaru. Vukli smo se u kolonama i tek sa približavanjem školskom dvorištu skupljali u jednu veliku grupu. Većina dece iz mog naselja išla je u istu školu; u mojoj ulici je živelo nekoliko njih s kojima sam bila u istom odeljenju.

Pominjem joj dvojicu komšija, koji su od mene stariji tri godine. Imali su jednog čoveka koji ih je pratio u školu i nazad. Sećam se da mi je to tada bilo čudno. Odrasla sam na periferiji grada i tu saobraćaj, u ono vreme, nije bio gust. Osim toga, trebalo je do škole preći svega dve ili tri ulice.

– Tvoja i moja priča su slične – nadovezala se.  – I ja sam bila od one dece koja su sama pešačila i usput sakupljala drugare. Ali, danas je promet u Japanu gušći i opasniji. Roditelji moraju da pripomognu.

I tu je bez najave zastala. Iznenada se setila nečega i započela potpuno drugu priču.

– Da li ti znaš da u kanadskim školama postoje janitors?! – rekla je čudeći se.

Iznenadila me je, zato sam i ćutala. Janitor je, preslišavala sam se u sebi, osoba koja je zadužena za čistoću jedne ustanove, bila ona škola, bolnica ili kancelarija. Ali, pomislila sam, sigurno me ne pita za njih, jer ne mogu ni da zamislim školu u kojoj nema čistača. Mora da reč janitor na engleskom znači još nešto, a ja, eto, to ne znam. U kolokvijalnom govoru puno reči znači štošta drugo i mnogo puta sam se već našla u situaciji da ne znam to drugo značenje. Čini se i da je reč janitor jedna od njih.

– Ok, ne moraš ništa ni da mi kažeš. Jasno mi je. I vi u Evropi imate čistače u školi – rekla je uz dobro poznat uzdah.  – Ah, vi razmaženi! – nasmejale smo se.

Izgovorila je ovu rečenicu prvi put kada smo pričale o obližnjem dvorcu. On je nekada pripadao bogatoj i uglednoj kanadskoj porodici, a danas je jedna od zgrada privatnog univerziteta.

(slika: Nataša)

Nalazi se pored okeana, na prelepom imanju sa šetalištem, jezerom i malim vrtnim paviljonima. Ljudi vole da zakupe taj prostor i pod vedrim nebom organizuju svoje svadbe. Tu su snimani i brojni, svetski poznati filmovi, pa je postao i značajna turistička atrakcija. Ona tamo voli da odvede prijatelje kad joj dođu u posetu.

Njeno oduševljenje, ipak, nije bilo ni nalik mojoj reakciji.

– Vi razmaženi Evropljani! – rekla je uz osmeh.  – Niste svesni u kakvom lepom okruženju živite!

Pogla sam glavu i slegnula ramenima stavljajući joj do znanja da znam o čemu govori i da se slažem s njom. Istina je da su evropski gradovi poput muzeja i galerija na otvorenom. Ali je i istina da se čovek na te prizore navikne i, hteo ne hteo, kao da izgubi čulo za njihovu lepotu.

Usput sam pronašla dobar razlog da joj na taj prigovor ne oćutim: japanske vrtove.

(slika: Tomomi)

Njoj su oni isto što i meni evropski trgovi, a mene, pak, očaravaju. Čim prođem kapiju nekog od njih, utonem u stvarnost u kojoj caruju sklad i mir. Ta kombinacija drveta, vode, kamena i zemlje, sa onim lanternama, mostićima i ogradama moja je vizija rajskog vrta. Čeznem za tim da imam jedan u dvorištu kuće.

– Nije mi jasno zašto me to pitaš? – taman sam prestala da se smejem.  – Zar je moguće da postoji neka ustanova, a da u njoj nema ljudi koji je održavaju?! Neće kuća sama da se sredi! – ponovo se smejemo uglas.

Pričam joj da su sve škole u koje sam ja išla bile besprekorne. Učionice, hodnici, toaleti, menze, sale za fizičko vaspitanje, sve je bilo pod konac. Nisam ni pretpostavljala da igde i ikad može biti drugačije. Kao đak nisam bila ni svesna koliko te žene zapravo rade. Lice u lice susretala sam ih jedino kada bi me nastavnica poslala da zamenim dnevnik ili donesem kredu iz zbornice. Izlašla bih i kao redar da operem sunđer i nailazila na mokre hodnike. Preskakala sam očišćene delove ili se držala ivice zida trudeći se da odmah sve ne isprljam.

– Nemamo mi čistače u školama – nadovezala se.

– Ko onda sređuje škole u Japanu? – zanimalo me je.

– Mi sami čistimo svoje škole.

– Ko mi? – htela sam da mi potvrdi.

– Đaci. U Japanu od osnovne do kraja srednje škole đaci su zaduženi za kućni red.

Došle smo opet do one situacije u kojoj nam je postalo jasno da, uprkos tome što to nekad zaboravimo, nas dve potičemo iz drugačijih društava.

Kako je red ono što ja cenim iznad svega, htela sam da čujem sve o toj temi.

– Pričaj mi.

U narednih pola sata progovorila sam tek jednom-dvaput i to samo da bih joj postavila dodatno pitanje. Saznala sam tad sve i svašta. U Japanu škole imaju polja, a neke danas i svoje bašte. Đaci starijih razreda na njima sade povrće, koje se upotrebljava za pripremu obroka. U onim školama u kojima postoje kuhinje hrana se kuva svaki dan i oko podneva isporučuje po razredima. Učenici ručaju u svojoj učionici zajedno sa nastavnikom. Nakon ručka redari preuzimaju obavezu da pokupe suđe i odnesu ga do kuhinje. Svi ostali čiste učionice, hodnike i toalete.

Dok je govorila, stvarala sam slike u glavi. Razgovor nismo prekidale iako smo sve vreme jurile za decom, stavljajući ih na ljuljaške, podižući ih na monkey bars, ponavljajući im da treba da čekaju svoj red na toboganu. Začas se približilo vreme popodnevnog odmora. Nismo planirale da taj dan svratimo kod njih, ali smo se i kćerka i ja u sekundi predomislile. Ona je htela da nastavi da se igra, a ja da čujem još neki detalj nove priče.

Nešto kasnije sedela sam za stolom i pila zeleni čaj. Devojčice su se igrale, dečak je spavao, a prijateljica je bila za kompjuterom. Mislila sam da proverava pristigle mejlove kada me je pozvala da joj se pridružim. Pronašla je na jutjubu video koji je bio ilustracija svega o čemu mi je to jutro govorila.

S pažnjom sam ispratila sve što su reporteri u školi zabeležili. Svidele su mi se reči direktora, organizacija školskog predaha, odnos dece prema dužnostima.

– Moram još nešto da te pitam – gnjavim često svoje sagovornike ovom rečenicom. –  Sećaš li se kako si kao dete doživljavala te obaveze?

Zanimalo me je šta će reći, jer deca prihvataju obaveze drugačije od odraslih.

– Bile su mi prirodne. Nisam ni postavljala pitanja zašto to radimo i da li tako treba. Kao što naučiš da ujutru ustaneš, umiješ se i očešljaš. Posle nekog vremena to više nije obaveza, zar ne?!

– U pravu si. Ali, znaš da mnogi ljudi žive drugačije.

– Važno je da postoji red i da svako zna da i od njega on zavisi.

Klimala sam glavom.

– Meni je upao u oči svaki izraz zahvalnosti koji su klinci pokazali – podsetila sam je na neke iz videa. – Ali, ti sad pominješ drugu lekciju.

– Da. Odgovornost – izgovorila je sa izrazom lica i tonom samo njoj svojstvenim.  – Te obaveze učile su nas da budemo odgovorni za sebe, prema drugom, odgovorni za prostor koji delimo.

Razgovarale smo o svemu još petnaestak minuta, a onda smo kćerka i ja pošle kući. Obećala sam prijateljici da ću video-zapis pokazati svom detetu.

– Uvek me pita kako izgleda velika škola. Sad će imati priliku da zaviri u jednu japansku i baš me zanima šta će da kaže.

– Videćemo se sledeće nedelje! – izgrlile smo se.

_____________________

To poslepodne sedeli smo u trpezariji i ručali.

– Gde ste jutros bile? Šta ste radile? – pitao nas je suprug.

On već neko vreme radi na istom projektu i kaže da ga to umara više nego količina posla. Jedva čeka da skrene misli, a naše, i sasvim obične dogodovštine uvek su mu dobar povod za to.

– U Japanu – namignula sam kćerki.

Rado je s nama pošao na drugu stranu Pacifika.

( Video je zabeležila i editirala Atsuko Satake Quirk, Cafeteria Culture’s media director. Više na www.cafeteriaculture.org ).