Crtice iz života, Priče o deci

Abuela

CIMG6580„Abuela” je priča za decu. Napisao ju je 1991. god. američki autor Artur Doros. U priči opisuje jedan dan života devojčice Rozalbe, poseban po tome što ga provodi uz svoju voljenu baku. Njihova uobičajena šetnja gradom neočekivano se pretvara u neobičnu avanturu u koju smo i mi, čitaoci, najednom uvučeni. Posredstvom predivnih slika ilustratorke, pred nama se, ili bolje reći pod nama, prostire grad Njujork i njegove poznate znamenitosti: avenije, parkovi, vozovi, Kip slobode, dokovi i aerodrom. Njihov let je praćen zanosom i uzbuđenjem koje nam, uz sve lepote grada, otkriva nešto mnogo vrednije: bliskost naših junakinja.

CIMG6575

(sve ilustracije: Elisa Kleven)

Abuela na španskom jeziku znači baka. Ova vedra i živa starica nije, međutim, „obična” baka. Pre puno godina, saznajemo u priči, pristigla je brodom u Ameriku. Iako se bez ustezanja kreće u novom svetu, sporazumeva se isključivo na maternjem jeziku i s puno ljubavi pominje Latinsku Ameriku.

S tim detaljima, već na prvo čitanje, činilo mi se da čitam priču unutar priče. Na nju nam je autor skrenuo pažnju naslovom svog dela, ali, ono što je mnogo interesantnije, svakom čitaocu je ostavio na volju da je prema sebi dopiše. Abuela je tada u momentu, u mom rečniku, možda i zato što ne govorim španski jezik, postala sinonim za Emigrantkinju. Otkad sam se prvi put obrela izvan svoje zemlje, pa do danas, priče o njima ne prestaju da me privlače i inspirišu.

O onim ženama koje su dolazile tokom prve polovine 20. veka, slušala sam od drugih ljudi, njihovih potomaka. Jednu, pristiglu odmah nakon Drugog svetskog rata imala sam priliku da upoznam pre petnaestak godina, ali sam tada bila mlada turistkinja. Propustila sam tu jedinstvenu šansu da je pitam sve ono što me danas zanima.

Podaci koji su mi o njima poznati, ponavljaju se u novinskim člancima, emisijama i filmovima. Žene tada nisu išle same u emigraciju, uglavnom u grupama sa članovima svoje porodice i drugim zemljacima. Na novom tlu nastavile su da žive upućene na ljude svog porekla, kulture i jezika. Bile su potpuno ili delimično odvojene i od sveta u koji su došle, ali i od drugih, emigrantskih skupina. Shodno tadašnjim društvenim pravilima, komunicirale su samo sa poznatima, rodbinom i prijateljima. O njihovim životima odluke su donosili muškarci: očevi, braća ili muževi, a one su radile ono što im je oduvek bilo dato: držale kuću, podizale decu, učile ih jezik, prenosile običaje i navike svoje kulture.

U ovim, gotovo tipskim portretima emigrantkinja nikada nisam pronašla ona živa, lična iskustva o kojima volim da čujem reč više. Mogu samo da zaključim da su žene, kao i baka u ovoj priči, prolazile kroz to jedinstveno iskustvo, ali ne i da dobijem odgovore na svoja, brojna pitanja. Da li su uopšte želele da krenu na taj put? Kako su se nosile sa nostalgijom? Kako su rodnu zemlju, ako im se uopšte ukazala prilika, videle nakon godina provedenih tamo negde? Da li im je nova ostala strana ili su je prihvatile? Koliko su nove okolnosti uistinu bile bolje od onih koje su ostavile za sobom? Kako je s protokom vremena izgledala njihova svakodnevica? Da li je nova sredina i kako uticala na njih? Koliko je ovo iskustvo promenilo način na koji su vaspitavale svoje potomstvo…..i mnoga druga.

Bilo je i tada, a koju deceniju kasnije sve više onih Abuela koje su svojevoljno ili sticajem životnih okolnosti istupale iz svojih rodnih zajednica i ulazile u nepoznato okruženje. Upoznala sam neke od njih i znam koliko su njihova iskustva bila drugačija od već pomenutih.

Stizale su sa jednosmernom kartom u rukama, iz sveta u kojem nisu videle perspektivu. O onom u koji su dolazile nisu puno znale. Imale su samo nekoliko informacija koje im je prosledio rođak ili kućni poznanik. Većina ovih Abuela su bile pismene, osposobljene za rad i hrabre da se uhvate u koštac sa brojnim izazovima: učenjem jezika, teškoćama oko zaposlenja, radom za minimalnu platu, nemogućnošću dobijanja kredita. Nova sredina nije bila samo strana nego i zatvorena, bez sluha za drugačije. Ove žene su bile primorane da joj se prilagođavaju. Menjale su imena i prezimena, potiskivale maternji jezik, usvajale nove navike, slavile nove praznike, sve sa ciljem da budu, baš kao i njihovo potomstvo, prihvaćene.

Nekad dok ih slušam, zamišljam ih kako stoje u tunelu, između svetova. Jednom koji je ostao za njima, iako ga zovu svojim i drugog u koji mnoge neće ući, niti u njemu biti ravnopravne, jer su strankinje. Na odstojanju od oba, nisu imale mesto ni u jednom. Kretale su se, pritom, u tom međuprostoru bez ičijeg vođstva, što je sve dodatno otežalo njihove živote.

Tek je neko buduće vreme pokazalo da su mnoge prouzrokovale promene o kojima nisu ni razmišljale.

– Želim da vam kažem zašto radim posao koji radim – rekla je na jednoj svečanosti žena koja je izašla na pozornicu. U nekoliko minuta govorila je ne o sebi nego o ženi koja je uticala na izbor njene profesije. Tačnije, na način na koji je obavlja. Pričala je o svojoj majci.

Njena majka je bila jedna od onih posleratnih emigrantkinja, koje su iz Velike Britanije došle u Kanadu. Za razliku od mnogih ondašnjih sudbina, njena je, u startu, bila izvesnija. Bila je isprošena za čoveka iz svoje sredine, svoje kulture i jezika, jednog od onih čiji su se preci i sami, ne tako davno, otisnuli preko okeana. Verovala je da dolazi u bolje, budući da je za sobom ostavljala razrušenu zemlju, i u nešto poznato. Ono što je zatekla je bilo mirno društvo, ali u isto vreme njoj i nepoznato. Bile su joj potrebne godine da ga razume, prihvati i prilagodi mu se. Osećala se sve vreme usamljenom, neshvaćenom i stoga nemirnom. Sve one prećutane reči i nepokazane emocije podelila je sa svojim najmlađim detetom.

A ta devojčica je usput porasla i, ne baš slučajno, izabrala profesiju koja u ono vreme nije ni postojala. Radi u instituciji koja pomaže ljudima poput njene majke. Uz svu pravnu, administrativnu i drugu pomoć koju služba nudi, ovoj ženi je mnogo bitnije da pošalje ličnu poruku, onu koju je u nju usadio majčin nemir: Niste sami, jer su oko vas hiljade sličnih vama. A i među onima u koje ste došli postoje takvi koji vas i vide i čuju.

Vreme samo po sebi donosi brojne promene, ali ja verujem da i zbog istupanja tih Abuela, neke nove, iako nisu bile lišene sudara sa novim svetom, nisu stizale na isto tlo. Sredine su na mnogo načina postale pristupačnije za pridošlice. Uz institucije, postojala su različita društva, kao i prijatelji kojima su se mogle obratiti. Ljudi su otvorenije govorili o svojim emigrantskim korenima, pridošlica je bilo na svakom koraku, sa njima su živele, radile, stvarale prijateljstva. U takvom okruženju bilo im je kudikamo lakše da podižu decu i, ako to žele, prenesu im bez straha od podsmeha i izopštenosti svoj jezik i kulturu.

Poslednje decenije 20. veka donele su, uz to, i Emigrantkinje sa „lakšim koferima”. Njih na pokret nisu nužno gonile nevolje i beznađe koliko želja za istraživanjem planete ili ljubav. One su zahvaljujući medijima, obrazovanju i sve masovnijim putničkim iskustvima imale širu predstavu o svetu u koji ulaze. Samostalne, samopouzdane i sa znanjem jezika nove izazove dobile su u sopstvenim očekivanjima, ponajviše u profesionalnoj sferi. Mnogim Abuelama ni zvanje ni prethodno radno iskustvo nisu mnogo značili. Trebalo je vratiti se korak-dva unazad, steći nove diplome, učiti nove veštine, izboriti se za poslovnu priliku i dokazati se.

U međuvremenu je svet zahvaljujući internetu postao umrežen i bliži. I pre nego što krene na put, osoba može bez posrednika pronaći puno korisnih informacija, tuđih primera i saveta. Na raspolaganju su joj, po dolasku, i institucije i pojedinci koji nude pomoć emigrantima.

S druge strane, nekoliko meseci na novom tlu dovoljno je da Abuela shvati da se kreće u okruženju u kojem se i domaći, naročito mlad svet oseća poput emigranata. Moderno doba je bez razlike zatreslo temelje svih kontinenata i kultura. Na celoj planeti nove generacije su u potrazi za novim koordinatama. Ono što emigrantima još ide u prilog jeste univerzalni stil života. On je postao nešto poput zajedničkog jezika. Olakšava žiteljima i iz najudaljenijih predela sveta da se brzo prepoznaju, kao da su srodnici.

Da svaka generacija čezne za osvajanjem „novih prostora”, govore u prilog i nove Abuele. Emigracija je za mnoge od njih više način razmišljanja nego konačna odluka. Kretanje u raznim smerovima, ta potraga za nečim što ni njima nije unapred jasno i određeno, drugima liči na odsustvo bilo kakvog cilja.

Znam neke koje su već živele snove svojih prethodnica kada su se odlučile na pokret.

– Ja sam imala dobro plaćen posao i to u struci u kojoj sam stekla visoko obrazovanje. Odlučila sam, ipak, da dam otkaz i odem preko okeana.  Htela sam da iskusim nešto drugačije, da vidim da li ja to mogu. A kako sam drugačije to mogla da saznam?! Ne žalim za poslom. Iz ove pozicije mi ne znači ništa. Više sam naučila u dve godine emigracije nego radeći nekoliko u toj kompaniji. Sazrela sam.

Ima puno žena čija očekivanja su izneverena, ali mnoge to iskustvo ne doživljavaju kao poraz.

– Bila sam spremna da poslovno idem korak unazad, ali sam se, iskreno govoreći, nadala da ću preokreti situaciju u svoju korist. Nije se tako desilo, ali mi nije žao. One koje poznajem, a koje nisu ni pokušale nešto drugačije, i dalje muče isti problemi. Vrte se u krugu istih zahteva i emocija. Nezadovoljne su i sa onim što imaju i sa onim što nemaju. Meni je ovo iskustvo donelo balans.

Koliko god to nekima zvučalo paradoksalno, mnoge Abuele su u drugim kulturama pronašle više slobode nego u sopstvenoj. Ja se često nađem u društvu u kojem neka žena kaže:

– Mene je drugačija sredina oslobodila okvira koji mi je nametnula moja. Niko mi ne zalazi u privatan život, nikom ne pada na pamet da me podseća šta bi i kada trebalo da radim. Svemu sama dajem vrednost i određujem mesto. Osećam se moćnije nego ikad.

———————————————————-

Po svojom fabuli, priče Emigrantkinja su, poput otiska prsta, različite. Na njihov tok utiču brojni detalji: vreme u kojem se iseljavaju, razlozi odlaska, reputacija rodne zemlje, sličnost nove kulture s domicilnom, da li na put polaze same ili s porodicama, imaju li sredstava ili ne, ciljevi koje sebi postavljaju, prilike koje dobijaju, ljudi na koje nailaze…

Ipak, svaka ta priča, jučerašnja ili današnja, po nečemu je jedna ista. Htele to one ili ne, drugačiji svet ih izvlači iz dotadašnjih okvira. Nekim ženama to donosi dezorijentisanost, a druge po prvi put zauzimaju jasan smer. Postavljajući nove temelje života sve prolaze kroz dug period preispitivanja i procenjivanja, i sebe i drugih, i onog nekad i ovog sad, i onog tamo i ovog tu. Nema nijedne Emigrantkinje koja mi nije priznala da se u „toj zbrci” nije nosila sa oprečnim reakcijama i emocijama: otpora i otvorenosti, nesigurnosti i odlučnosti, osećaja praznine i ispunjenosti. No, ma koliko da su nad tom zbrkom jadikovale, čini se da je upravo ona bila, najpre, ono što ih je teralo napred, a, potom, i dovelo do novog života.

Ima još jedna dodirna tačka svih Abuela sa kojom je i Artur Doros, znalački, završio svoju priču. Nakon što su se Rozalba i baka naletele po nebu, on ih je spustio u onaj isti park iz kojeg su pošle, ali ih „nije ostavio na miru”. Dovukao ih je na jezero na kojem su se ljudi vozili u čamcima. Naša abuela je pred tom slikom razvukla osmeh i, kao da je dan tek počeo, kad da prethodna avantura nije ni postojala, okrenula se u novom smeru.

– Vamos! – rekla je, kao što će reći svaka nova Abuela.

CIMG6578

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s