Crtice iz života, Kanada, Priče o deci

Proces

Prošle jeseni, svakog ponedeljka vodila sam kćerku na časove plesa. Održavali su se u obližnjem rekreativnom centru u koji smo, zbog iste aktivnosti, i ranije dolazile. S radošću je iščekivala povratak. Na tim časovima, u njenom uzrastu još uvek ne postoje jasna i određena pravila. Niko ne govori o predispozicijama igrača, niti insistira na rezultatima. Deca mogu da uče nove plesne korake u opuštenoj atmosferi, uz vršnjake i motivisane instruktore.

Na početku kursa suočila sam se sa važnom novinom – roditeljima je ulaz bio zabranjen. Dotad sam učestvovala u svakoj igri – pevala pesmice, slagala kockice, plesala, klizala – a sad je došlo vreme kada dete treba podržati da se osamostali. Prihvatila je to bez problema, verovatno zato što već ide u vrtić i uči da se osloni na sebe. Pomoglo je i to što je znala da je čekam ispred sale i da me tu, ako zatreba, uvek može naći.

Koristila sam to vreme da predahnem. Otišla bih do kantine po kafu ili čaj, uzela časopis sa police i vratila se na klupu ispred vrata. Ili bih otvorila knjigu i nastavila da čitam tamo gde sam, pre neki dan, stala.

Tog ponedeljka sam pre podne imala puno obaveza. Žurila sam da završim sve planirano i, tek pošto je ona ušla u studio, shvatila sam da sam zaboravila da ponesem štivo. Mimo uobičajene rutine, šetala sam niz hodnike centra. Zavirila sam, najpre, na postavljenu izložbu, kroz staklo ispratila deo časa slikanja, pokupila potom flajere sa najavljenim kulturnim događajima. Pri dnu hodnika, na zidu sa desne strane, primetila sam pano. Na njemu su bili okačeni radovi polaznika i  papiri s mislima nekih umetnika. Usporila sam korak i pogledom prelazila preko njih, sve dok me jedna misao nije zaustavila. Pročitala sam je nekoliko puta.

Bila mi je na pameti i sat vremena kasnije, onda kada smo se nas dve, već neko vreme, igrale u parkiću. Čim smo stigle kući, požurila sam da na internetu pronađem tekst iz kojeg je izvučena. Naišla sam neočekivano na privatno pismo iz 2006. godine koje je, na moju sreću, postalo javno. U njemu se đaci jedne njujorške srednje škole obraćaju američkom piscu Kurtu Vonegutu sa željom da im dođe u posetu i održi čas. On im u prepisci zahvaljuje na pozivu, prvenstveno jer ga je pismo obradovalo, ali kako kao 84-godišnjak više ne nastupa javno, odlučio je da im se pismeno obrati. Vrlo sažeto dao im je zlata vredan savet, a to je bila ona misao koju sam to jutro pročitala na panou. Nimalo slučajno, odlučila sam tada da ću ga postaviti na naslovnu stranu svog bloga.

Bavite se umetnošću – muzikom, pevanjem, plesom, glumom, crtanjem, slikanjem, skulpturom, pišite poeziju, fantastiku, eseje, reportaže – bez obzira na to da li je vaš rad dobar ili loš, ne da biste dobili novac i slavu, već da biste iskusili sam proces, da biste saznali šta je u vama, da bi se vaša duša razvila.

U poruci je bila sadržana suština onoga što sam doživela pišući knjigu. Izvlačila sam je iz sebe, deo po deo. Oživljavala sam događaje i junake iz svog života, ali mi se katkad  činilo da prvi put stojim pred njima. Suočavala sam se tada istovremeno sa emocijama radosti i tuge, oprosta i neprebola, samooprosta i samoprekora boreći se sa rastrzanošću. Bilo je trenutaka kada sam pomišljala da odustanem i radim bilo šta drugo, jer ionako ne razumem zašto bih se opet istim bavila. Ali bih tada otkrila novi delić mozaika, onaj koji mi je dotad promicao ili koji sam sad drugačije shvatala. Osetila bih umirenje i vratila se pisanju s verom da sam na putu razrešenja. Isti postupak se ponovio u više navrata, pa sam s odmicanjem vremena naučila da ga dočekam sa sve manje nemira i nestrpljenja. Nizale su se utom desetine napisanih stranica, kao i one koje nisam zabeležila, ali nad kojima sam dugo promišljala. Klupko emocija i događaja se polako razmrsilo, ali ono što mi je bilo potrebno, nisam pronašla na papiru. Bilo je u meni, u osećaju koji je bio mnogo drugačiji od onog sa kojim sam započela pisanje tih redova.

Ne umem to rečima da objasnim, ali znam zašto sam morala da napišem ovu knjigu, ponovila sam više puta prijateljici u mejlu ne sluteći da će mi, uskoro, g. Kurt Vonegut sve potanko obrazložiti.

Dao je onim đacima zadatak da napišu šest rimovanih stihova pesme sa slobodnom temom. Tražio je od njih da ne zabušavaju, nego da se svojski potrude. Uputio ih je da pesmu, pritom, nikom ne pokažu, niti je kome izrecituju. Podvukao je – nikom. Otišao je neočekivano još dalje podstaknuvši ih da, kada je završe, papir pocepaju i bace u kantu za smeće.

Videćete da ste već nagrađeni za svoje delo – zaključio je na samom kraju pisma. – Iskusili ste proces, saznali više o onome što je u vama i u tom činu je vaša duša porasla”.

Kao da me je Vonegut u stopu pratio, znao je kroz šta sam prošla i kako se nakon svega osećam. Iako nisam ni pomišljala na to da svoje stranice uništim, mesecima sam ih držala podalje od sebe i drugih, premišljajući se da li da ih objavim.

U međuvremenu me je zaintrigiralo kako uopšte izgleda postupak objavljivanja jedne knjige. Godinama sam na razne načine upućena na njih, ali nisam nikad imala priliku da izbliza vidim taj proces. Ušla sam u njega iz radoznalosti i, kako to obično tada biva, kretala sam se u njemu s lakoćom i radovala svakom novom saznanju.

Nedugo zatim bacala sam na papir ideje u vezi sa blogom, a sa njima je prostor za prezentaciju knjige lako prerastao svoj okvir. Na naslovnoj strani, u mislima sam već videla crtež svoje kćeri. Znala sam da mu je baš tu mesto.

Nacrtala ga je proletos i bila je ponosna na svoje delo.  Pričala je o njemu sa istim žarom sa kojim ga je i radila. U želji da sačuvam taj vredan trenutak, crtež sam brže-bolje uramila i okačila na zid u trpezariji.

– Hej, šta to radite? – pitala sam klince otvarajući vrata koja vode u dvorište vrtića. Prošlo je četiri popodne i došla sam da je uzmem.

Obično mi deca odgovore uglas, ali se tad niko nije ni okrenuo.

Na onom manjem, izbetoniranom parčetu zemljišta bile su složene table za crtanje. Sva deca su držala četkice u rukama, a neka su nosila i kape na glavama, mada su to bile one za sunce. Poput slikara majstora bila su zadubljena u papire pred sobom. Stavila su mi tako do znanja da im je potrebna tišina. Prošla sam između njih i sela na stepenice, odakle sam pratila kako napreduje njihov rad.

Čim je završila, kćerka mi je prišla i rekla:

– Vidi, mama, šta sam nacrtala!

Irina

– Što je lepo! Baš mi se sviđa – pohvalila sam je.

Videla sam na tom crtežu sve i svašta, ali me je zanimalo šta će ona reći.

– I, šta je to?

– Zar ne vidiš? – rekla je vraćajući se prema tabli.  – To je Kanada – prelazila je četkicom preko papira, držeći je nekoliko centimetara podalje od rada.

– Stvarno?! – dodala sam i još više se zainteresovala.

Objašnjavala mi je rad idući od jedne do druge boje. – Vidiš ovu narandžastu, to su plaže. Svuda ih ima. A ova plava, to je more. Samo tamo ne možemo da se kupamo, jer je jako hladno.

Zagledala sam se u papir i pred sobom, odjednom, videla isto. Nekoliko sekundi smo ćutale.

– A šta predstavlja ta zelena u uglu? – pokazala sam joj na liniju na levom delu crteža. Nije bila dugačka i nekako je odudarala.

– To je restoran. Onaj u kojem ima kolača. Najbolji su oni sa čadom.

Tako ona kaže čokolada. Nasmejala sam se iako je ona ostala vrlo ozbiljna.

– A na drugoj strani, ta duga crna linija i one manje na vrhu?

Posle prethodnog objašnjenja, nisam htela ni da pokušam da pogodim. Shvatila sam da neću uspeti.

Zastala je na tren pre nego što mi je odgovorila.

– To su ulice u našem kraju. Vidiš da su pune japanskih trešanja.

Tog proleća su nas opet zatekle svojim čarima. Čim smo ih ugledale na ulici, uprkos tome što smo iščekivale čas kad će da procvetaju, zaludele su nas i izmamile nam osmehe.

– Ovo je Sunce, to mi je jasno – rekla sam i ona se složila.  Nije htela da mi kaže zašto je baš braon boje, pa sam se pravila da mi to i nije čudno.

– I još ovo u sredini, crne boje. Šta to predstavlja?

Meni je ličilo na zmaja od papira, ali nisam rekla.

– To je, mama, Suk. Tamo živi Ejvori – objasnila je i prebacila me je sa misli o nebu na misao o divnom vikendu koji je za nama.

Suk je mesto udaljeno nešto manje od sat vremena vožnje od našeg stana. Tamo su prošlog leta poznanici kupili kuću. Baka malog Ejvorija je iz Srbije i slučajno smo se upoznali u parku. Otad se svako malo viđamo. Nekad oni dođu do nas, a češće mi odemo k njima. Oni imaju veliku kuću sa dvorištem. Nalazi se usred skoro netaknute prirode, pa je dušu dalo za predah. Deca uživaju jureći se, skačući, ljuljajući se, katkad i plivajući.

– Mama, a kako se zove to mesto gde živi Ejvori – pitala me je to već nekoliko puta i pre nego što smo krenuli nazad prema stanu.

– Suk – odgovori je sad tata. – Da li ti se sviđa? – znao je šta će reći, ali je svejedno pitao.

– Da, lepo je – ponovila je. Odmah se, zatim, vratila na ono što je, u stvari, zanimalo. – Ejvori živi u Suku, a mi živimo u Kanadi?!

– Ne – umešala sam se. – I mesto gde mi živimo i Suk su u Kanadi.

Okrenula sam se prema njoj i nastavila da joj objašnjavam. – I ono jezero na kojem smo bili prošle nedelje, i ono ostrvo što se vidi sa naše plaže, i tamo gde smo išli na vozić, i još dalje i dalje, sve je to Kanada. Ona je velika zemlja.

Ništa joj nije bilo jasno. Gledala je kroz prozor prema okeanu. Vozili smo se putem koji ide uz vodu. Okean joj je, čini se, potpuno jasan, jer nikad ništa o njemu ne pita. Njegovo prisustvo je ne buni.

– Nije to Kanada, to je Suk – kazala mi je. – Vidiš koliko je daleko. Vi sigurno ne znate, a meni je Ejvori rekao kad sam ga pitala – složila je priču u svojoj glavici.

Zaćutali smo. Već sam primetila da se tako ponaša kad se susretne sa novinama. Nije u pitanju otpor već joj treba vremena da na miru promisli i usvoji novo saznanje. Pričala sam o tome i sa vaspitačicom u vrtiću. Rekla mi je da se, svaki put kad uče nešto, moje dete pretvori u uvo i prati sa pažnjom. Iako učestvuje, ne žuri da nešto i kaže. Žena se iznenadila kad sam joj pomenula da kod kuće, dan ili dva kasnije, traži da ponovi isti eksperiment i objasni i meni i tati šta je to naučila.

Tu smo dakle, pomislila sam gledajući u crtež. Stavila mi je do znanja da je sad prihvatila podatak da je i Suk u Kanadi.

U tom momentu me je ponelo oduševljenje, jer sam upravo otkrila kako za moju kćerku izgleda stvarnost u kojoj živimo. U njoj su, potpuno prirodno, stajali spojeni drvo japanske trešnje i kolači sa čokoladom. Postalo mi je i jasnije da će ona, za sva vremena, u sebi nositi sliku peščane plaže i modrog Tihog okeana. Neki novi svet se s njom rodio, razmišljala sam dok sam kačila crtež na zid. Hoću da mi je pred očima! Da se svaki dan, uprkos tome što mi to promiče, podsetim koliko je jedinstven. I čaroban.

Nešto kasnije, tog leta primetila sam da su njeni crteži puni oblika i boja. Slikala je sve što joj je bilo pred očima, od lizalice, preko cveća i kuća, do neba i duge. Nekad bih u njima prepoznala detalje iz crtanih filmova, a nekad one iz vrtića. Njen svet je postajao sve veći i složeniji. A kada mi je uskoro postavila jedno od onih čuvenih dečjih, a mudrih pitanja, opet sam se iznenadila. Kao da već nisam imala desetinu dokaza da je, u međuvremenu, porasla.

1 thought on “Proces”

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google+ photo

You are commenting using your Google+ account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s