Crtice iz života, Kanada, Priče o deci

Halloween i mi

 

 

Pre koju godinu, uoči Halloween-a prvi put sam čula tu pesmicu. Kćerka je unela u kuću zajedno sa nekim ukrasima od papira koje su tog dana pravili u vrtiću. Pesma nas je osvojila na prvo slušanje, pa smo je pevušili danima spremajući se tako za Noć Veštica:

Trick or treat,

smell my feet,

give me something sweet to eat,

no too big, not too small,

just the size of Montreal!

Meni Halloween do skora ništa nije značio. Odrasla sam na drugom kraju sveta i u vreme kada se taj praznik tamo nije slavio. Nisu se onda ni obeležavali tu-i-tamo slični, tradicionalni običaji, kao što su Poklade, niti sam ja imala priliku da učestvujem u čuvenim festivalima obližnjeg Mediterana.

Prvu Halloween euforiju iskusila sam na teritoriji Severne Amerike. Igrom slučaja, bila sam tada okružena malom decom,tj.onima kojima je taj dan naročito zanimljiv i stoga važan. Upućena na njih nisam ni u jednom trenutku pomišljala da se maškarama pridružim. Stajala sam po strani uživajući u dečjoj razdraganosti i kroz razgovor sa mamama nastojala da taj praznik pre svega razumem: otkuda mu ime, kako se slavi, zašto i sl.

Halloween je oduvek bio, kako su mi nedavno moje kolege na poslu objasnile, jedan od omiljenijih praznika za generacije rođene krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih u Kanadi.

-Nama je sve to bilo jako zabavno – rekao mi je jedan kolega. – I kasnije smo samo nastavili sa praksom, neki eto uz decu, neki kao ja – pomenuo mi je tada večernju zabavu na koju ove godine planira da ide sa suprugom, kostim koji je za tu priliku spremio i pitao me je da li ostajem pri odluci da u četvrtak dođemo na posao preobučeni.

Pre sedam godina radili smo takođe u istoj firmi i oboje dobro pamtimo taj 31. oktobar. Ja sam se, tada posve neiskusna, pojavila na poslu kao da je bilo koji drugi dan i sa otvaranjem vrata neočekivano upala u drugi svet. Umesto menadžera, voditelja smene, tehničara i drugih saradnika preda mnom je lepšalo šaroliko društvo: Bob Marli, jedan Austrijanac, žene-izviđači, klovn, ludi naučnik, leteći majmun, džedaj, varvarin. Svi oni uneli su neobičnu živost u jedan običan, radni dan u kojem je, uprkos tempu zadatih obaveza i rokova, vladala opuštenija atmosfera.

Halloween_6

(Džulin kostim je po mišljenju većine proglašen najboljim)

Grad je čitav taj dan bio u svom svetu. Na ulici, u prodavnici, banci, ispred zgrade, za volanom mimoilazila sam se sa likovima iz različitih svetova. Prošlost – budućnost, stvarno – nestvarno, blisko – daleko, ovdašnje – tamošnje pomešalo se tako da sam imala utisak da gledam neku sjajnu pozorišnu predstavu, koja se uzgred sve vreme sama od sebe, i to pred mojim očima režirala.

Ja nažalost tada nisam pronašla motiv da se popnem na tu pozornicu. Nisam to učinila ni te ni sledećih par godina.

Moj Halloween angažman krenuo je najpre s preuzimanjem pomoćnih, sporednih uloga. Kako je rasla, kćerka mi je stavljala do znanja koliko joj taj dan znači i sasvim prirodno potrudila sam se da joj ugodim. Ona bi poželela kostim, a ja bih se dala u potragu. Obilazila sam lokalne prodavnice, pretraživala internet, konsultovala se sa mamama koje su ručno pravile kostime. Onda sam kupila rekvizite potrebne za uređenje stana: lampice, kantice za slatkiše, šišmiše, nalepnice. Zatim je na red došlo planiranje sastanaka sa drugarima. U početku su to bile dnevne šetnje u lokalnoj opštini. Družili smo se sa prijateljima, prepoznavali i upoznavali sa roditeljima dece sa kojom smo se šetali ukrug i sladili bombonama prikupljenim u knjižari, staračkom domu, kafeteriji, turističkoj agenciji, prodavnici, banci. Naredne godine kiša nas je poterala sa ulica, pa smo se sklonili u obližnji tržni centar. Ali nam je i tamo bilo lepo, jer su sve radnje oberučke dočekale žabe, dinosauruse, pčelice, bundeve i nindže bogato ih darivajući.

Mislim da su upravo ti izlasci napolje, na ulicu i među druge ljude zaslužni za preokret u mojoj Halloween gaži. Pre tri godine, odbrojavajući poslednje dane pred praznik sasvim spontano kupila sam u radnji masku za lice. Svidele su mi se njene boje, svidelo mi se kako mi stoji, a ponajviše svidela mi se reakcija moje kćeri. Maska mi je pripomogla da se lakše uvučem među druge likove, nakupim osmeha i dobre energije, i usred bela dana provedem kao na najboljoj večernjoj zabavi. Tad sam i presudila o svom daljem učešću. Sledeće godine izvukla sam iz garderobe nekoliko starih stvarčica, dodala novi šeširić i sa kćerkom pošla u avanturu. Te jeseni stasali smo najzad za noćni obilazak. Toplo obučeni tj. preobučeni, ne krijući uzbuđenje i veru u noć koja je pred nama došli smo na zakazan sastanak sa drugarima.

(Foto:Nataša)

Ta šetnja je uprkost strahu bila momenat koji je ovaj praznik pretvorio u čaroliju. Išli smo u čoporu s drugom komšijskom decom, od vrata do vrata, nekad u trku penjući se uz stepenice, nekad oprezno šunjajući se strašnim dvorištima. Držeći se jedni drugih zaboravili smo na mrak i hladnoću. Radovali smo se korpama punim slatkiša, srdačnim sugrađanima, koji su sa pažnjom ispraćali naše nanajavljene posete, kao i onim usputnim toplim razgovorima sa prolaznicima i prijateljima. Nije nam se išlo kući.

Od te večeri, igramo svoje role u Halloween predstavi pristajući unapred na jedno jedino pravilo. Mi treba da činimo ono što je do nas – da spremimo kostime, kupimo slatkiše, dekorišemo stan i napravimo dogovore  – ali nikad ne možemo znati kako će se zaigrani duh Halloween-a poigrati sa nama, kako će nas uvuci na svoju pozornicu i dopisati još jedan čin.

Prošle godine je to bila prva školska zabava. Krenuli smo na nju kao odlučni superheroji, ali se desilo to da smo svoje moći otkrili tek tokom večeri. Uplašila nas je zamračena velika sala za fizičko, pa nam je trebalo vremena da se opustimo i uhvatimo u vozić sa ostalim junacima i utvarama

A ove, duh se najpre ušunjao na stražnja vrata, i to kroz knjigu koja nam je došla u ruke desetak dana pred praznik. Mi smo na iznenađenje mnogih tek sa njom i u njoj “otkrili” onu smeliju verziju nama tako drage pesmice, koju nismo prestajali da pevušimo: 

Trick or treat,

smell my feet

give me something good to eat,

If you don’t,  I don’t care,

I’ll pull down your underwear!

Pesma je dodatno zapalila i onako nemirnu predprazničnu atmosferu i povela nas je na ulice na kojima smo praznovali do kasnih večernjih sati.

halloween_7

(Foto: Marko)

 

 

 

 

 

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s