I belong here

 

Jasno se sećam dana kada sam prvi put izgovorila tu rečenicu: I long to belong.

Igrala sam sa detetom igru koju je unela u kuću nekoliko nedelja pošto je krenula u školicu. Svako malo našla bi se i na listi domaćih zadataka, pa smo je igrale u raznim situacijama. Npr. dok smo se šetale po ulici ili čekale na lift.

Igra je posve jednostavna. Jedan učesnik naglas zada reč, a onda drugi igrač niže sve reči koje se sa njom rimuju. Tog dana kćerka je izustila reč long i ja sam naglas dodala ….song….belong. – I long to belong – izustila sam spontano i u prvom trenutku, verovatno zbog rime, zazvučalo mi je kao slogan.

I long to belong, rečenica je u kojoj može da se pronađe svaki čovek. Pre ili kasnije, barem u nekom segmentu života svako spoznaje žudnju za pripadanjem. Nekome, nekima, nečemu ili negde. Taj osećaj očito je deo ljudskog iskustva. Ali, da bi to iskustvo bilo dovoljno izazovno, baš kao što su i mnoga o kojima čitamo u knjigama ili gledamo na platnima, ljudi po pravilu najpre moraju da iskuse sve načine na koje se zbog ovog ili onog razloga ne pripada. 

I belong here, piše na naslovnoj strani programa aktivnosti lokalne gradske opštine.

(foto: Nataša)

Već neko vreme ista opština štampa program koristeći uvek ove tri čudesne reči. Uz još dve-tri dodate otvara tako sezonu u kojoj se čitaoci upoznaju sa lokacijama, novim kursevima i aktivnostima u kojima mesto mogu pronaći svi: i deca, i mladi, i odrasli.

Sviđa mi se jako ova poruka, jer čoveka stavlja u poziciju moći. Pre svega, ne traži od njega da svoje vreme i energiju usmerava ka cilju koji mu neprestano izmiče nego posve sugestivno ukazuje mu da je pripadanje odluka koju sam treba da donese. Da su, s druge strane, svi već dobrodošli na cilju, bez obzira na to odakle dolaze, šta sobom nose, znaju-ne znaju, imaju-nemaju, umeju-ne umeju lako je pročitati iz reči sa kojom poruka počinje – ja. U prevodu- svako.

Povela sam nedavno na poslu razgovor sa kolegama upitavši ih da mi daju svoju definiciju reči belong. Bilo je tu različitih mišljenja, od onog da je pripadanje težnja čoveka da se uklopi u određeni okvir i u okrilju zajednice dobije svoje mesto, preko drugog po kojem je pripadanje oblik nametanja grupnog identiteta sa kojim individua nužno mora da nestane. Dotakli smo se i naše kompanije, jer je ona dobar primer skupine koju čine potpuno različiti pojedinci, rekla bih karakterno i nespojivi, što opet nimalo negativno ne utiče na njeno dobro poslovanje.  

– Ostavimo po strani definicije – meni je inače mišljenja preko glave, pa sam zatražila od kolege da sa mnom podeli svoje iskustvo. – Kako znaš da negde pripadaš?

-Pripadanje je osećaj i teško ga je opisati – rekao je u cugu i prisetio se svog dolaska na studije u Viktoriju. Nije do tada puno znao o gradu i koristio je svaki tren da ga ispipa. Šetao je jednog dana centralnom ulicom, osmatrao ljude i primetio brojne čudake na koje se niko nije obazirao. Samo taj jedan događaj, priznao je, pre ijednog stečenog prijatelja ili dosegnutog cilja, bio je dovoljan da oseti da je stigao u prostor u kojem će pronaći svoje mesto.

I onda smo nizali reči – konekcija, razumevanje, poverenje, unutrašnji mir. Ja sam dodala i da je pripadanje za mene dvosmerna ulica. Jedan pravac vodi od pojedinca prema grupi a drugi obratno, ide od grupe ka pojedincu. U istinskom pripadanju uticaji su uvek obostrani, kao i promene koje sa njima dolaze.  

Postoji naravno razlog zašto mi je ovih dana baš reč belong na pameti.

Prošle godine uputila sam se u ogranak jedne od gradskih biblioteka. Napisala sam i izdala svoju prvu knjigu i poželela da je tamo doniram. Namera mi je bila da je tako ponudim svima onima koji bi bili zainteresovani da je pročitaju. Bibliotekarka me je ljubazno uputila na internet stranicu i službu kojoj se sa zahtevom moram obratiti, ali i čuvši da je knjiga moj samostalni poduhvat ponudila još jednu mogućnost.

– Upoznajmo lokalne autore, kolekcija je koja bi Vama odgovarala –  dala mi je brošuru i dodala da je uverena da su to vrata na koja bi trebalo da zakucam.

Naime, 2015. godine bibliotekari grada Viktorije odlučili su da pruže ruku lokalnim piscima, ilustratorima i samoizdavačima tako što će im omogućiti da svoja dela predstave članovima biblioteke. Svake godine početkom jeseni počinju prijave za kolekciju koja će biti predstavljena sledećeg proleća. 

Obratila sam im se pismeno nekoliko meseci pre naznačenog roka. Iako sam ispunjavala određene uslove – živim u Viktoriji, knjigu sam objavila u tekućoj godini, zavedena je u kanadski registar – posumnjala sam da će biti zainteresovani, jer je napisana na srpskom jeziku. Posle svega nekoliko dana dobila sam odgovor s pozivom da im se pridružim.

Koja radost?! 

U subotu 4. maja 2019. godine u prisustvu člana Odbora i drugih zaposlenika biblioteke održana je javna svečanost na kojoj je predstavljena nova 2019/2020. kolekcija.

Zahvaljujem bibilioteci na prilici da budem deo ove manifestacije, koja je u međuvremenu prerasla u pokret i pronašla istomišljenike među bibliotekarima Vankuvera, Ontarija i Novog Zelanda. 

Zahvaljujem i na poverenju koji su mi ukazali. U proteklih pet godina preko šest stotina autora imalo je priliku da predstavi svoje knjige, ali je među njima manji broj onih koji su istupili na nekom drugom jeziku – kineskom, japanskom, francuskom… Na spisku od oko 80 autora iz ovogodišnje kolekcije, kako mi je rekla jedna od bibiliotekarki, ja sam jedina sa knjigom na drugom jezikom.  

Zahvaljujem unapred i na jednogodišnjoj promociji. Sve knjige iz kolekcije “Upoznajmo lokalne autore” uvedene su u registar i do sledećeg maja mogu se posuditi iz centralne gradske biblioteke.  

Zahvaljujem na kraju posebno onima koji su došli da mi pruže podršku, dizajnerki Irini Spica i mojim brojnih prijateljima.

Otišla sam sa platoa puna utisaka. Slažući ih kasnije u slike i redove razmišljala sam o tome kojim bih rečima ukratko mogla opisala svoje iskustvo. Shvatila sam da su najbolje one tri čudesne koje sam dopisala uz osećaj koji sam ponela:

I belong here, feeling accepted! 

 

(Foto: Niki)